Zašto putovanje duša? Oduvek me je privlačilo
pitanje smrti, zato što mi je istovremeno strašno i misteriozno, zato što to
čeka ljude koje volim i zato što to čeka mene. Kada bih pročitala nešto na tu
temu srce bi mi odmah preskakalo, bojala sam se da istražujem to polje, ali
interesovanje i pitanja su bila jača od mog straha. Oblast karme mi je uvek
bila poznata, lako i brzo sam razumela njenu filozofiju. Toliko je ta reč
svakodnevna u mom govoru da često zaboravim da neki ljudi možda nisu čuli za
karmu, a možda ni ne žele da slušaju o tome, što prihvatam i poštujem.
Otac mi je preminuo dok još nisam bila rođena, sa
tom strašnom činjenicom nedostatka čoveka koji je do juče bio živ morali su da
se bore najpre moji ukućani, a najviše mama. Ne mogu ni da zamislim kakav je to
bio bol nositi dete čoveka koga više nećeš videti. Na kraju kako se mamino
stanje pogoršalo, mogle smo na porođaju obe da se ugušimo, ali nismo...
... i evo me sada... pišem o smrti.
Ljubav i smrt, dve pojave koje iz korena menjaju
čitav život jednog čoveka. Pa opet, dešava nam se da mrzimo i dešava nam se da
živimo kao da nikada nećemo umreti.
Sledeća stvar koja me je vukla ka ovoj tematici
jesu moji krvavi snovi u kojima sam ja bila neki vojnik ili u kojima ja odlazim
u svoju kuću i vidim da mi je porodica pobijena. Par puta su me u snovima
ubili, sećala sam se i krvi i metka i sećam se da sam rekla sebi da smrt i nije
tako strašna. Da li me je to moja podsvest tešila, možda jeste. Da li je ovo
tekst jedne anksiozne osobe, možda jeste, ali to ostavljam svima drugima na
analizu, taj deo me ni ne interesuje. Interesuje me ono u šta ja lično
verujem...
Tako sam došla do knjige, ,,Putovanje duša“, od Dr Majkla Njutna. Bila sam u knjižari Vulkan, tražila neku knjigu koju bih
čitala i slučajno naiđem na njegovu knjigu. Okrenem stranicu i krenem da čitam
pasus o klijentu koji je došao da radi regresiju i koji je vraćen na momenat
svoje smrti. On za samo odvajanje od tela ništa loše nije rekao, pominjao je
vodiča koji je došao po njega, jedino mu je bilo žao da napusti svoju ženu i
decu jer su toliko patili, da od patnje nije mogao ni da im priđe da se
pozdravi sa njima. Sećam se da sam počela da plačem od bola, od tuge i od toga
što sam razumela da nas zapravo ljudi koje volimo ne napuštaju samo često ne
mogu da nam priđu zbog našeg straha ili bola.
Zamislite samo, zar to nije humano stanje smrti,
zar to nije divno, zar to nije uzvišena Božija ili kosmička ljubav, nema
kažnjavanja, nema mržnje, samo dubokog razumevanja stvari i ljudi i energije. Po
prvi put sam to zapravo razumela, ne samo na logičkom nivou, već i na
emocionalnom. Imala sam mir i neko osećanje da na kraju, ipak sve bude u redu.
To odvajanje od tela je isto toliko teško koliko i odvajanje od jedne ideje.
Zapravo, ako telo posmatramo samo kao telo, onda njegovo umiranje ne bi bilo
tako strašno, nas zapravo plaši ideja o gubitku tela, ideja o tome što ne znamo
gde idemo, što nad tim delom sebe nemamo apsolutno nikakvu kontrolu. A kako je
danas bolest društva da ima kontrolu nad svim stvarima, pitanje smrti postaje
mnogo više značajno za pojedinca. On postaje svestan da nije trajan, ali
istovremeno želi da produži sebi životni vek, živeći u stalnoj strepnji da mu
se nešto loše ne desi.
Dr Majkl Njutn danas ima 64 godine. Bavi se
psihološkim savetovanjem i hipnoterapijom putem koje pomaže ljudima da se sete
najranijih potisnutih emocija ili senzacija zbog kojih ne mogu da vode
funkcionalne živote. Kako i sam opisuje u svojoj knjizi ,,Putovanje duša“, iako se interesovao za pitanje reinkarancije, to je predstavljalo samo
intelektualnu znatiželju sve dok mu nije došao mladić koji se žalio na hronične
bolove na desnoj strani tela koji su ga
mučili celog života. Potom mu je Majkl Njutn savetovao da svoj bol opiše jednom
slikom, na šta je mladić upotrebio sliku probadanja nožem, ne bi li opisao
jačinu bola. Kako je bio tražen izvor te slike, mladić je ubrzo počeo da govori
o tome da se nalazi u Prvom svetskom ratu i da je bio ubijen bajonetom u
Francuskoj. Glavni razlog zašto se njegova knjiga zove tako kako se zove i razlog
zašto ona prikazuje slučajeve života između života je susret sa sredovečnom
ženom koja mu je došla sa problemom usamljenosti u društvu. Kada je ušla u
duboku hipnozu počela je da govori o stalnoj grupi prijatelja u duhovnom svetu
bez kojih se na zemlji oseća usamljeno. Ovim primerima je započet rad regresivnom
hipnoterapijom Majkla Njutna, a koji je slikovito prikazan kroz primere u
njegovoj knjizi.
Moram da napomenem da vam ova knjiga menja i
preispituje sistem verovanja. Možete čak i mučninu da osetite ili da se
pokajete što ste uopšte počeli da čitate. Ja sam imala knedlu u grlu dok sam je
čitala, ali sam bila istrajna da je pročitam do kraja. Neko vam priča o tome
šta se duši dešava nakon smrti kao da vam priča o tome šta se dešava u vašoj
omiljenoj seriji, a vi ni čuli ni iskusili; možete samo da verujete. Onda se
meša svesni deo mozga koji kaže da su to praznoverja i da neko želi da zaplaši
ljude.
Ali moje pitanje na sve te priče je, pa zašto bi neko plašio ljude
pričom o smrti koja dušama donosi mir. Zašto bi neko hteo da uradi nešto loše
ljudskom rodu time što govori o bezuslovnoj ljubavi i prihvatanju na onom
svetu. Da li je moguće da smo toliko zastrašeni konceptom raja i pakla da nam
sve sem toga deluje kao neki koncept ispiranja mozga...
Mislim da film Matrix lepo
opisuje naše stanje svesti. Živimo u vremenu gde je dostupnost informacija tolika
da može u istom danu da nas edukuje i da nas ubije. Trebalo bi da smo spremni
da donesemo odluku čemu ćemo težiti od ova dva, ali smo sve vreme drogirani
svakojakim nadražajima digitalne, prehrambene, farmaceutske industrije i u
najboljem slučaju pretvoreni u sunđere koji samo upijaju i proizvode očekivane
rezultate. Lično se zapitam da li postoji i duhovna industrija sa ciljem da nas
natera da mislimo kako sve znamo, a u stvari je tu da nam usadi još veći strah
od onog biblijskog. Naravno, nemam odgovor, niti ga iko ima, jer sve je to samo
naša projekcija.
Biće još reči o ovoj
knjizi, ali ono što mi je prvo u planu je razgovor sa drugaricom koja je imala
iskustvo sa regresijom, koja je videla svoje prošle živote i pogodite, nije se
ničega plašila niti joj je bilo traumatično...
Ne mogu da garantujem da
je knjiga Dr Majkla Njutna šifarnik za duhovni svet, niti mogu da garantujem da
je sve tačno, možda se neko od nas gadno tripuje, ali čak i da je tako, bolje
da se tripujem na dobro i na mir, nego na mržnju, bedu i večiti pakao. Taj
koncept raja i pakla je toliko izlizan da je vreme da ako će već neko da
zarađuje na njima, bar ime da im promeni ili bar napravi neki preokret. Čak ni
to više nije tabu.
Dakle, raj i pakao, fashion no no.
A šta je uvek u modi? Pa
ono što nosiš u sebi. To nekako uvek nadvlada i najbolju bundu i najskuplje
kineske gaće i uvek te natera da se zapitaš ko si i ko bi mogao da budeš...
