Inspiraciju za
ovaj tekst sam našla u tendenciji mnogih savremenih koučing škola i pravaca da
pomognu ljudima da se reše nekih svojih slabosti, čime bi obezbedili sebi bolju
ljubav, bolji posao, bolji život. Nekako to na početku izgleda veoma
obećavajuće, jer sama pomisao da vam neko drugi može rešiti sve probleme je
vrlo zavodljiva ideja.
Izazov dolazi onda kada shvatite da te teorije koje ste
učili i koje ste platili ne pale baš tako dobro u svakodnevnim situacijama u
kojima inače težite da se nervirate. Čini se, jedina začkoljica stoji u tome da
svesno prekinete sebe u mislima, u akciji ili bilo kojoj tendenciji koja vas
vodi istim, neprijatnim posledicama. Pa opet, mi i dalje tražimo neko
autentično samopouzdanje, otkrivamo neke nove metode i slično. Obrazovanje kao
takvo je okej, ali opet, dok sami ne donesete odluku, nijedna metoda je neće
doneti za vas, MA KOLIKO JE PLATILI!
Još jedan od
izazova u kojem živimo je potreba da se žalimo, potreba da ogovaramo, potreba
da mislimo negativno. Sve više počinjem da verujem da nije do toga što nam je
zapravo teško, već zato što nam je to način motivacije, navika ili prosto olakšanje. Kao da nam negde u malom mozgu
stoji da nismo zaslužili da prirodno budemo zadovoljni, već samo uz kuknjavu i
jauk za boljim vremenima, kojih se ni ne sećamo, već jaučemo, jer eto, jauču i
likovi iz indijskih, turskih i španskih serija.
Kasandra, vrhovna boginja španskih serija
Za sada imamo dva
zaključka, prvi se odnosi na ličnu odgovornost i donošenje odluke, drugi na
izlazak iz navike, da odraz unutrašnje motivacije za životom bude stalna
kuknjava nad istim...
Do treće stavke
sam došla sasvim slučajno sinoć, u šetnji. Pomislih kako je nekim ljudima lakše
da ostvare harmonične poslovne odnose, a meni teže. Da li je to zato što ja generalno
imam više problema sa takvim okruženjem ili zato što ih i drugi imaju, ali ne
obraćaju pažnju na to, već na pozitivne aspekte.
Opet dolazimo do priče kako
misliš, kako vidiš, tako privlačiš. Onda sam pomislila kako je to moja neka
rana na kojoj moram da radim i koju moram da osvestim. Tada se desio i neki
nervni klik. Pa da, ja ne moram da je menjam, samo da je osvestim, jer sam i to
JA, i dobro i loše, i gore i dole, i levo i desno. Nema poente menjati baš sve
kod sebe, jer onda to izaziva otpor i bes i prema sebi i prema drugima. Takođe
dovodi do nepotrebnih očekivanja u odnosu na lični razvoj i u odnosu sa drugim
ljudima.
Dakle, ako uspem da svog demona držim na lancu, vremenom će mi ojačati
ruke, a rukama ću izgraditi nešto što ranije nisam mogla, jer nisam imala
mišiće.
Ovo bi značilo da osvešćivanje rana i njihova kontrola vam
daju samopouzdanje vezano za lični razvoj i sopstvenu snagu, koju onda možete
da usmerite na one oblasti u kojima ste zaista dobri, kako biste postali još
bolji. I to je to, čitava priča se sastoji u tome da ne verujete obećanjima da
jednostavnim ponavljanjem neke rečenice možete da postanete neko drugi. Ona
doduše može da vas natera da mislite o tome, ali ne i da to promenite.
Prava
promena ima i misaonu i emocionalnu i iskustvenu komponentu.
Stvari se
dešavaju, dragi ljudi se rađaju i umiru, sunce izlazi i zalazi, a mi reagujemo
na ovaj ili onaj način i to je sve.
