Metoda za razumevanje misli

Nešto o metodama za rad na sebi...

      Ne postoji metoda za srećniji život, za mnogo para ili mnogo ljubavi. Sve su to samo alati koji nas vode do našeg pravog, neiskrivljenog ja. To je kao da koračate kroz mrak i nailazite na sveće koje palite da biste znali gde idete. U početku vam je bitno gde idete, pa se usmeravate na put. Sveće se gase, ali zato se pali unutrašnje svetlo. Metoda je tu da vam pokaže da možete da sijate i sami. Metoda je kada vas neko drži za ruku dok pokušavate da skočite ili reč podrške kada vam je teško. Metoda sama po sebi nema smisla, dok joj ne date dozvolu da deluje. Tako da i onda kada nekom metodom privlačite sreću u život, nije do metode, već do vas.

Metoda za razumevanje misli

       Evo metode koja vam može pomoći da razumete svoje misli.

Prva stvar, svaka misao sa početka može da bude promenjena za 5 sekundi.

     Međutim ako ste u destruktivnim mislima najmanje 5 minuta (da ne pričam o svim onim satima), teško ih posle možete zaustaviti. U tim trenucima je najbolje da prestanete da pričate o njima i na primer uključite tv. Brzo smenjivanje slika na tv-u može da uspori misaoni tok, pa će tako biti i sa mislima.

     Ono sto je karakteristično za misli je BRZINA. Vama ne prođe jedna misao kroz glavu, pa posle sat vremena druga. Brzina misli i njihovo PONAVLJANJE u stvari prave problem.

      Obično, kada se menjaju određeni obrasci ponašanja, treba otići u suštinu stvari, u ovom slučaju, probajte da izgovarate naglas, a možete i u sebi(misli se i javljaju na kraju krajeva kao UNUTRAŠNJI GLAS) i brzo ponavljajte pozitivne misli.

      To mogu biti afirmacije, a mogu biti i izjave zahvalnosti. Pošto je mislima potrebno oko 68 sekundi da se vežu jedna za drugu i pojačaju vašu emociju koju imate u vezi sa njima, zaključak je da najmanje 68 sekundi, pa koliko vama već odgovara izgovarate ili afirmacije ili izjave zahvalnosti. Nakon tog procesa ćete se mnogo bolje osećati. Nećete rešiti sve životne probleme, ali ćete bar izaći iz obrasca destruktivnih misli koje vam ne služe.

      Sledeća stvar kod metode, ove i bilo koje je VEŽBANJE! Vežbajte i ponavljajte dok vam ne postane navika. Kada krenete da radite po automatizmu neku radnju, verovatno ćete biti razočarani metodom da vam nije promenila život na bolje, ali zapravo jeste, a to ćete videti po tome koliko uspešno možete promeniti misli (vi, svojom voljom bez korišćenja metode), po tome koliko ćete postati zahvalniji za stvari koje imate i opušteniji za stvari koje nemate.

Za primenu metode vam je potrebno:

1. Odluka da je probate

2. Odluka da je ponavljate
3. Odluka da je napustite kada vam više ne bude služila

Valja Se je bog u Srba

     Valja Se je bog u Srba. Hrani se strahom. Ne poštuje nikakva pravila, sem pravila koja mu domaćin nametne. Živi u glavi. Valja Se je star koliko i sam čovek i njegova želja da prinese žrtvu Univerzumu. 

      Najčešće se sreće na ceremonijama. Kada se čovek ispraća na onaj svet, Valja Se da se stavlja srp u lavor, Valja Se da se veže peškir za levu ruku dok ti ne stane krvotok. Valja Se da se tuguje. Valja Se da se prekrstiš tri puta, jer četvrti put, Bog ne pomaže. Valja Se da prekriješ ogledalo peškirom. Valja Se da crnu skotnu mačku zatvaraš u prostoriju. Valja Se da jedeš kada ti se ne jede. Valja Se da plačeš kada ti se ne plače. Valja Se da ne plačeš kada ti se plače. Valja Se na kraju krajeva da spičiš sve pare koje imaš na trbuhe živih ljudi žaleći mrtvog čoveka.

    Valja Se je Bog u Srba. Valja Se je Otac pravoslavnog Boga. Posebno je osetljiv na mladence, malu decu i mrtve ljude. Iz želje da nam bude bolje i straha da nam ne bude, mi u trenucima misterije i beznađa pričamo valja se, kao neku mantru za proces inicijacije u misteriozno vanmaterijalno iskustvo života. 

      Valja se da dođeš na vreme, valja se da ne psuješ drugog čoveka, valja se da pitaš prijatelja kako je, valja se da ne komplikuješ svoj život, valja se da deliš, valja se da misliš lepe misli, valja se da pričaš lepe priče, valja se da poštuješ ličnost deteta.

 Mnogo toga se valja i u mnogo toga što valja, se malo veruje.

       Vaistinu Valja Se.

Život kao broj

      Bila sam osnovna škola. Čas ispitivanja. Istorija. Dobila sam četvorku, jer nisam znala tačan broj žrtava u ratu. Ljutila sam se. Zašto zbog toga četvorka? Pa to je samo broj. A onda je nastavnik istorije objasnio da to nije i ne može biti samo broj, to su nečija deca, nečiji otac i majka, baba i deda, ljudi koji su imali nade i snove, očekivanja i želje. Ne, to ne može biti samo broj. I onda sam zastala. Kada je to rekao, istog trenutka, to je postao princip u mom životu. To objašnjenje pamtim i dan danas. Posle toliko pacijenata, kriminalaca i đaka, kada svako od njih postane tek samo broj, taj što umire ili se rađa, odlazi ili izlazi iz zatvora, završava ili počinje školovanje je nečija ljubav, nečiji otkucaj srca, nečija slika na zidu. I uvek će biti taj jaz između broja i značenja, između imena i identiteta. Počnite od sebe, za nekoga ste samo ime, za sebe ste posebna planeta, imate svoju klimu. Čak i vetar duva drugačije kod mene i kod tebe. A deluje da se razlikujemo samo po imenu...

      I tako, ljudi odlaze i dolaze. Jedan sunčan dan je nečija sahrana. I vi dok gledate to sunce koje prelazi preko lica osobe koju vidite poslednji put, nekome obasjava tek rođenu ćerkicu ili prelazi preko venčanice udate devojke koja ne može da zamisli radosniji trenutak. I morate se zapitati, nije li život čudan i veličanstven u svim svojim oblicima. Nečija suza sadrži hiljadu misli. A vi samo suze vidite.

      Kao mali smo povezani sa prirodom, nemamo potrebu da joj dajemo značenje. Kako rastemo tako se gradimo i branimo od vetra, od sunca, od kiše. Gradimo kuću u kojoj živimo. Gradimo krov nad glavom kojem dajemo značenje, gradimo i sobe tako da možemo da se volimo između zidova. Odjednom ljubav postane privatnost. Odjednom je vratima potreban ključ. Odjednom život gledamo kroz prozor.

      

      I desi se sasvim neočekivano da neki ljudi naprosto odu u nepoznatom za nas, ili ovozemaljskom ili onozemaljskom pravcu, dok mi začuđeno, pomalo u strahu i dalje stojimo iza zaključanih vrata sa uključenim svetlom. Naš svesni um i dalje čeka da se osoba vrati sa puta, dok joj nudimo krevet i večeru. Međutim, zidovi sobe krenu da se urušavaju. Na zidu se pojave rupe. Velike rupe. Vidite da ključ više ne pomaže. I živite tako neko vreme. Ali na tim mestima mnogo jače osetite vetar, sunce, sneg i kišu i sve ostalo. Naviknete se. Onda nakon vremena opet rupa. I opet. I opet. Dok na kraju ne ostanete vi i taj ključ koji vam nikada nije ni služio. Budete prozirni poput suze i laki poput misli, a da ih više nemate. Život je čudo, zaista je čudo. Shvatite to tek kada se ohladi.