Razmišljala sam šta bi mi bila tema za novi tekst, imala sam par opcija u
vidu, ali nikako nisam kretala sa pisanjem. Sasvim slučajno, sinoć čujem Anu
Bučević kako priča na temu naučnih dokaza o tome ko smo zaista i u svom videu
pomene Dr. Joe Dispenzu koji govori o placebo efektu. Onda sam pogledala
intervju u kojem govori o svojoj knjizi i daje primere ljudi koji su izlečili
rak svojim mislima, tačnije uverenjima. Da priča bude dramatičnija, Joe kreće
sa primerom nekog čoveka koji je bolovao od raka, rečeno mu je da nema mnogo
vremena, pa je doktora zamolio da uradi sve što može kako bi ga održao do
Božića, jer je hteo da Božić provede sa svojom porodicom. Nakon Božića došao je
kod doktora, proverili su rezultate, raka nije bilo!!! Ali je zato preminuo za
nedelju dana. Ovim primerom Joe objašnjava koliko su naša uverenja jaka, i
koliko mogu da nas izleče toliko mogu i da nas ubiju. Knjiga putem primera
objašnjava fiziologiju uverenja i postavlja jedno važno pitanje: da li sredina
oblikuje naša uverenja ili mi našim uverenjima formiramo sredinu kakvu želimo?
Evo šta kaže vikipedija na
temu placeba: ,,Placebo efekat je efekat koji se postiže kada se, prilikom
ispitivanja nekog novog farmakološkog preparata u eksperimentalnoj grupi,
istovremeno drugoj, kontrolnoj grupi, daje neki medikament sa potpuno
neutralnim dejstvom. Efekat poboljšanja zdravstvenog stanja kod kontrolne grupe
(placebo efekat), koji je često bolji od efekta primene pravog medikamenta,
rezultat je autosugestije i umnogome zavisi od ličnosti učesnika u proceduri.”
Razlog zašto pilule imaju placebo efekat je
zbog činjenice da su ljudi naviknuti na predavanje svoje moći i slobode
drugima. Gotovo kao da se razboljevaju od slobode da bi je predali u ruke
drugima i onda te iste ljude okrivili da su im oduzeli slobodu. Koncept žrtve
podstiče prigovaranje drugoj osobi i osećanje nemanja moći nad svojim životom.
Bilo kako bilo, predavali svoju moć ili ne, placebo ima svojih pozitivnih efekata.
Po zakonu privlačenja, ovo bi se nazvalo otpuštanjem.
I to jeste otpuštanje. Otpuštate svoje stresove, jer znate da će se neko drugi
baviti vama, pilula. Dakle, pored otpuštanja imamo i bezuslovnu veru da će se
sve rešiti na najbolji mogući način. Ovde sarađuju i svesni i nesvesni um.
Razlog zašto izlečenja nekada nisu potpuna, mislim da je zbog toga što neki
ljudi imaju različita uverenja o lekovima, neki veruju da je lekove teško naći
za neku bolest, a drugi veruju da je lako. Ako dovoljno dugo tražite lek i
kažete pacijentu da ste ga dugo tražili, ali da je to pravi lek i pacijent poveruje
da je to pravi lek, nema sumnje onda, TO JE PRAVI LEK. Važnost afirmacija u
stvaranju placeba je dodatno istraživao Emil Kue u knjizi ,,Kako gospodariti
sobom”. Jedan od njegovih primera je bio ovaj sa traženjem leka. Teške
bolesnike treba uveriti da je njihov lek jedinstven i da zbog toga ima efekte
izlečenja, kako bi na kraju i sami poverovali u to.
Pravo pitanje je, ako govorimo o
placebu, kako postići rezultate bez pilula, jedan vid autosugestija jesu
afirmacije, druga mogućnost je religija. Iako koncept vere imamo i dok izgovaramo
afirmacije i dok se molimo bogu, religiju pominjem upravo iz razloga vere o
kojoj sve religije propovedaju. Afirmacije kao takve se više oslanjaju na
uverenja. No, bez obzira, vera i uverenja imaju istu mentalnu osnovu.
Fokusiranu pažnju na dobre rezultate bez ikakvog vezivanja za ishod. S tim u
vezi vera je jedino proverena pilula. Međutim, kada pilula otkaze obično se ne
ljutimo na nju, dok se sa Bogom svađamo i zameramo mu. Bili religiozni ili ne, ljudi
svoje odlike prepisuje bogovima, a potom ih obožavaju i mrze slično kao i druge
ljude. Kako je to interesantno, još od davnih dana imali smo potrebu da
izmišljamo bića koja će biti veća od nas i koja bi kontrolisala našu moć, a
potom se ljutili na njih kao da su obični ljudi.
Tokom placeba izazvanog pilulom,
svesni i nesvesni deo sarađuje, ne treba vam nikakav napor, samo progutate
pilulu i rešen problem. Sa druge strane, svesni napor da se izleče pokrece
unutrašnje rasprave što često ljudi ne žele, pa se služe brzim rešenjima.
Otuda i potreba da što pre upijemo
znanje, što pre zaradimo, što pre potrošimo. Kada bolje razmislite šta god
uradili za čim žurimo, opet se nakon toga pojavi nešto drugo za čim žurimo. I
nikada se zaista ne opustimo u tom procesu.
Placebo nosi jedan vid prepuštanja
procesu života, dakle kada popijete pilulu, vi ste otpustili svoju odgovornost,
ujedinili svesno i nesvesno i na kraju, prestali ste da mislite o tome i da se
krivite. I kada malo bolje razmislimo krivica i odgovornost postaju glavne
boljke savremenog čoveka. Čovek danas treba da bude odgovoran za sve i ima krivicu za sve i iz tog razloga, lakše
mu je da svoju odgovornost preda piluli i nju ili nekog drugog okrivi ako šta
krene po zlu. Razlog zašto se loše osećamo zbog odgovornosti koju imamo je što
mislimo da nam je nametnuta na način koji nije vezan za naše istinske potrebe
nego potrebe drugih ljudi.
Vremenom naravno, kao i sa svim
drugim stvarima i svojstvima, kada ste dovoljno dugo u nečemu, postanete to.
Ako ste dugo odgovorni za druge, zaboravite na odgovornost prema sebi.
Zaboravite do te mere, da sada ako neko traži da uzmete odgovornost sopstvenog
života u svoje ruke, vama dođe neobično i stresno i zato je lakše prebaciti
krivicu. Ako posmatram potrošačko društvo, krivica dođe nekako najisplativija. Dok
se mi međusobno krivimo i samokrivimo, drugi ljudi vode naše živote.
Kako onda rešiti sve ove izazove, a
bez korišćenja pilula bilo pravih ili placebo. Odgovor je: apstinencijom.
Navikli
smo na pregršt dijeta, 2 banane po obroku, jer tako dijeta kaže, i na kraju
nedelje imate 5 kg manje; ali već sledeće nedelje bićete naduti kao da imate 10
kg više, jer ste se u međuvremenu prejedali, krivili što ste se prejedali i opet,
prejedali se zbog toga. Tako i sa mislima, i frkom trkom da se reše sva životna
pitanja za nedelju dana.
Kao što postoji zavisnost od čokolade, tako postoji
i zavisnost od loših misli.
Jedan od razloga zašto smo svi mi čoko narkomani,
pogotovo žene je što je majčino mleko slatko i zbog toga imamo potrebu da tokom
života unosimo hranu koja će nas podsećati na taj ukus. O ovome je govorio
Vlado Ilić, sistemski terapeut i malo detaljnije pojasnio mehanizam slatkiša u
emisiji ,,Dobro jutro Srbijo”.
Ovde bi bio kraj našim mukama,
međutim pojava kojekakvih fabričkih slatkiša, poput milke, jafe, napolitanke
pojačale su veštačkim putem našu prirodnu potrebu i tako stvorile zavisnost. O
tome takođe možete čuti od Vlada Ilića. Suština je da je potreba za slatkim
prirodna stvar, ali je pojačavaju aditivima i stvaraju zavisnost koja nas
dovodi do neodgovornog načina ponašanja prema svom telu iako smo svesni šta
stavljamo u sebe.
Drugi primer sasvim prirodnog
ponašanja je evolucijski; čovek je bio pod stresom, morao je da nalazi hranu za
svoju porodicu i sebe, istovremeno spašavajući živu glavu od kojekavih
životinja. Iz ovog razloga nam dođe normalno da prvo imamo negativne misli.
Medijska pažnja usmerena na nasilje, seksualne scene, romantične i bajkovite
prikaze života sa sve kriterijumima savršene žene ili muškarca pojačavaju loše
misli. Kao što postoje pojačivači šećera, tako postoje pojačivači misli. Zavisnici
od čokolade, droge, cigara, alkohola, negativnih misli imaju sličan obrazac ponašanja.
Telo zavisnika pokreće poseban hemijski proces koji ima potrebu da podstakne određeno ponašanje i zadovolji se na određeni način.
Apstinencija od slatkiša, znači da
ih ne jedete, pri tome ne mislim na zdrave, već na veštačke šećere koji
zavisnost izazivaju. Apstinencija od misli znači da ne rovarite po njima,
budući da ih se ne možete nikada u potpunosti rešiti. Možete izgovoriti
negativnu misao naglas kako biste je eventualno ozvaničili, ali nakon toga ne
treba dalje rovariti. Apstinencija je proces, zahteva napor, nema trenutni
efekat. Pilula je trenutak, ne zahteva napor, ima trenutni efekat. Suzdržavanje
od bilo kakvog oblika razornog ponašanja može vam promeniti čitavu fiziologiju
tela, a samim tim i emocije i vibraciju i realnost.
U toku formiranja novog obrasca
ponašanja može se javiti strah da se vratimo na staro ponašanje. Ali, ako se
trudite na primer, da ne istražujete svoje misli već samo da ih detektujete, na
kraju ćete biti na takvom nivou svesti gde strah od vraćanja na staro ponašanje
neće postojati uopšte, s obzirom da vam ni strah ni staro ponašanje više ne
služe i ne donose rezultate.
Mislim
da nismo još na tom nivou razvoja na kome možemo da stvorimo brze efekte kao
što to može uverenje o piluli, ali svakako odricanje od onih stvari koje nam ne
služe, plus istrajnost u njima mogu da dovedu do istih i boljih rezultata.
Pilula ponudi rešenje, ali nikada ne osvesti naš potencijal i moć isceljenja,
svesnim radom
Linkovi:
Ana Bučević, Znanstveni dokazi ko smo zaista: https://www.youtube.com/watch?v=_MkF2S8vVag
Placebo efekat, The placebo effect: Healing bu thought alone: https://www.youtube.com/watch?v=hSdbrqdgKUE
Vlado Ilić, Želja za slatkišima: https://www.youtube.com/watch?v=wK0IZYe41Rc
Нема коментара:
Постави коментар