Anksioznost i Nova Svest (odluka, patnja, kajanje, Bog)

Danas sam po drugi put pročitala na nekom blogu kako su istraživanja pokazala da većina ljudi koji su predstavnici Nove Svesti su anksiozni i da imaju mnogo osetljiviji mentalni sklop u odnosu na druge ljude, kao i to da su skloni traumatičnim iskustvima. Sebe smatram osobom koja podržava filozofiju Nove Svesti, pa sam se posle tog pročitanog teksta zapitala, da li svi mi koji podržavamo tu filozofiju imamo zaista neki traumatični gen pri percepciji stvarnosti? Da li je sa svetom sve u redu i ne treba ga menjati? Ko je tu anksiozan, ko traumatičan? Svi smo se pretvorili u vidovnjake, astrologe, terapeute i motivacione govornike, ne zna se više ko je ko.

Dobro poznat rečnik svih spiritualnih termina a koji se svodi, na duh, duša, telo, um, ego može da upotrebljava svako na svoj način i uvek će imati podjednako smisla. Ne mogu da kažem, zaista zvuči primamljivo biti deo nekog novog pokreta delom i zbog toga što kada pišete o tome ili pričate ne raspolažete sa mnogo materijala osim sa metafizičkim pojavama koje mogu biti protumačene na hiljadu načina i svaki je istinit, pa se vaša istina ne dovodi u pitanje. Šta god da je po sredi postoje ljudi koji žele nešto da menjaju i koji ne žele ništa da menjaju. I naravno da postoje nijasne, ali grubo govoreći, svako od nas veruje da je u pravu; ono čega nam manjka je prihvatanje druge osobe da je u pravu. Lično verujem da sve za šta ste se ikada držali je samo pozadina kojom opravdavate trenutne stavove. Ja mogu da koristim kao pozadinu svojih stavova mikser za kolače kako bih dokazala da su moji stavovi promenljivi. Sve na svetu ima svoju vezu. Ono što tu vezu stvara jeste vaša lična pojava, a što uključuje sve vaše, emocije, misli, iskustva.

Mogu da kažem da sam jako frustrirana, anksiozna i traumatična, te se krijem iza Nove Svesti. I to zaista može da bude istina. Ali da biste to videli kao istinu moram da je dokažem na neki način. Dokaz te filozofije bi bila moja dela, a dela čine namere, volja i odgovornost.

 Ne sumnjam da ima mnogo motivacionih govornika koji nemaju za cilj da motivišu ljude nego da zarade, i moguće da se mogu okarakterisati kao ljudi željni pažnje i kako istraživanja kažu, anksiozni; mislim da nismo pozvani da sudimo, to što su nam ciljevi različiti, ne znači da je jedan dobar a drugi ne, činjenica je da takve sudove imamo često i o sebi, i o drugima. Ima sa druge strane toliko ljudi, a koji su u Novoj Svesti koji svakodnevno inspirišu ljude, uče ih, motivišu, saosećaju se sa njima. Nije do filozofije, nego je do ljudi. Moram još i da napomenem, a u skladu je sa pričom, da bez obzira na genetsku predispoziciju, vaspitanje, vi i dalje možete da izaberete da li ćete da budete srećni ili tužni. Možete da imate genetsku predispoziciju da ne budete gadljivi na krv, da budete bezosećajni i hladni, ali vaš izbor je da li ćete biti hirurg ili serijski ubica.

 Nova Svest uči da se sve dešava sa razlogom, da ljudi namerno biraju neke situacije pa čak i one jako stresne ne bi li naučili neku lekciju. Tačnije, ne postoje dobri i loši izbori. Šta god odlučili, vi ste celi u tome, nije vam glava ostala na jednoj odluci, a noga na drugoj. A kada ste celi u odluci, vremenom postanete misaono i emocionalno usklađeni sa njom. Sada se naravno pitate, pa kada smo celi u odluci, kako to onda da se kajemo. Kajanje vidim kao poseban oblik ponašanja, naučenog ponašanja i nekako verujem da šta god odlučili da ako ste skloni kajanju, vi ćete se uvek kajati i da nema tog izbora koji će vas usrećiti. Da napomenem, nije da je nemoguće kajati se ili osetiti bilo koju emociju, poput stida, tuge, ljubomore, ali ono što pravi razliku među ljudima je koliko dugo ostaju vezani za misao ili emociju.

Naravno, logički se nameće pitanje vremena. Koliko čovek treba da pati, a da to bude zdrava tuga. To je individualna stvar, ako ste svesni situacije, ali niste svesni svojih emocija ili iz nekog razloga ne prihvatate situaciju ili emocije, vreme tugovanja je verovatno duže; u slučaju da ste svesni da vas nešto boli i da ste svesni da više ne možete da učinite od onoga što već jeste, pretpostavljam da je vreme tugovanja kraće.

Zapravo ja sam za to da uvek date sve od sebe i prihvatite šta god da vam dođe. Da ste mogli bolje, uradili biste bolje. Osim toga, univerzum vam nikada ne daje ono što ne možete da podnesete, tako da vreme tugovanja je kod nekoga duže kod nekoga kraće.

A na koji način ćete tugovati zavisi od toga kako vidite tu ranu. Rane, obično ove dublje, ozbiljnije rane na telu se previjaju, čiste, stavljaju se zavoji, potrebna je pomoć drugih ljudi, tako da ne vidim zašto bi čovek dok duševno pati, bio on svestan ili ne svoje rane, krvario bez ikakve pomoći. Danas postoji pregršt metoda za rad na sebi, odete na internet, kao na pijacu, i nađete šta god želite za svoju dušu. Zašto ne koristiti tu prednost i pomoći svom oporavku.

 Naravno, lakše reći nego učiniti. Osim da nekoga dobronamerno posavetujem, zaista ne očekujem da osoba prihvati savet, jer kako se neko oseća zna samo on, i imam duboko poštovanje prema tome. I sama sam bila u situacijama u kojima sam svesno i namerno birala da se osećam loše, iz nekog inata, prkosa, ne znam ni ja. Tada nisam htela savete, čak bih se ljutila, jer ja najbolje znam. I istina je, svako najbolje zna za sebe šta mu je potrebno. Ono što mi je možda olakšavajuća okolnost bila, je činjenica da dok sam se ljutila, sve vreme sam imala taj glas u sebi: ,,Aha, Ana, vidi, izabrala si sada da se nerviraš”; i nervirala sam se i dalje, uprkos tom glasu no trajalo je mnogo kraće nego pre.

 Većinu ovih utešnih stvari i inspirišućih poruka jesam naučila iz Nove Svesti, one su se uklopile sa mojim načinom razmišljanja. Možda nekome to ne odgovara, možda drugog čoveka matematika čini boljim, nekoga čini njegova pekara, i u hlebu vidi smisao života. Mislim da smo svi sposobni za najuzvišenije stvari, ali ih dokazujemo na različite načine.

Istraživanje sa ciljem da dokažeš neku hipotezu jeste jednako verovanju da ono u šta gledaš, na kraju ćeš i videti, osim ako ne ulaziš u proces otvorenog uma, spreman da ti se promeni i hipoteza i istraživanje. Uzeću za tačno to što su rekla istraživanja da većina ljudi Nove Svesti jesu ljudi osetljivi na svoju okolinu, razdražljivi i previše slabi emotivno. Recimo da je to grupa ljudi koji jesu anksiozni. Nije li interesantno to što su oni prepoznali da su anksiozni, pa počeli da traže metode za rad na sebi? I nije li interesantno da to što su naučili žele sada da podele sa drugima, jer misle da mogu da pomognu?

Gledajući vreme u kome živimo, svima nama fali daska, e sada ima onih koji super funkcionišu bez te daske, ima onih kojima fali daska, ali ih mrze da traže drugu, ima onih koji je traže i ima onih koji traže daske i za druge. Dakle, nijedno istraživanje ne može dovoljno dobro da prikaže nameru pojedinca u korišćenju bilo kakvog koncepta, bilo da je to politika, ekonomija, astrologija, pedagogija i slično.

Napomenuh u gornjem delu teksta, da jedino dela mogu govoriti o nameri, no ako čovek ima dobru nameru, a stalno izaziva bol drugima znači da mu namera i nije više tako dobra. Faktički, u odnosu na druge ljude, imate mogućnost samo jednom da imate dobru nameru i da nekome zadate bol. I ta namera nema veze ni sa hrišćanstvom, ni sa budizmom, niti sa bilo čim na svetu, ima jedino veze sa tim kako koristite neku teoriju u iskazivanju stavova.

Što se ideje Boga tiče, ja verujem u Boga, ali sumnjam u ljudsko poimanje Boga.

To moje verovanje, možda može da bude inspirisano filozofijom Nove Svesti, ali nikako ne može da bude dokazivo istom.

     Da završim rečenicom iz filma Mr Nobody: ,,Each of these lives is the right one! Every path is the right path. Everything could have been anything else and it would have just as much meaning.“

Prevod u kontekstu filma: ,,Svaki izbor je pravi izbor. Svaka staza je dobra staza. Sve ovo je moglo biti i drugačije i isto tako bi imalo smisla.“