Vraćanje u prošle živote ili regresija

      Regresija kao pojam predstavlja vraćanje ili povratak. Koristi se u mnogim oblastima, na primer ekonomiji, psihoterapiji, međutim ja ću danas pisati o ezoterijskom smislu regresije. Ovo se odnosi na povratak u prošle živote. Naravno, da biste se vratili u nešto, morate najpre to da imate. 

      Dakle, pretpostavljam da svako ko čita tekst ima neko znanje o pojmovima karme i reinkarnacije. U vremenu u kome živimo, ovi pojmovi su toliko svakodnevni da će vam i pekar reći šta je bio u prošlom životu, uz naravno horoskopski znak, numerološki broj i dragi kamen koji drži pored rerne.

     Drugarica Milena je prošla kroz proces regresije i kako me ova oblast interesuje, a i pisala sam nešto na tu temu, zamolila sam je da mi ispriča kako se odlučila na taj potez i da sa nama podeli svoje regresivno iskustvo.

      Milena se za regresiju odlučuje 2008.godine isključivo zbog zdravstvenih problema koje je u tom periodu imala. Njen tadašnji partner i ona su odlučili da posete gospodina koji se bavi regresijom, kako i sama kaže tog iskustva se nije bojala, više je bila radoznala šta bi joj moglo doneti takvo iskustvo. Iako ne znam profesionalni naziv čoveka koji se bavi regresijom, za potrebe teksta nazvaću ga regresolog. Milena navodi da je regresolog pre susreta pogledao njenu natalnu kartu i numerološki broj rođenja ne bi li zaključio da svi njeni problemi dolaze od slabog srca, odnosno sakupljanja neprijatnog iskustva i da to govori da je u prošlom životu bila u horoskopskom znaku Lava. U ovom životu bi trebalo da izbegava emotivne veze sa muškim Lavovima. Milena se posle prisetila emotivnih raskida ne bi li zaključila da su ona zapravo najbolnija bila sa Lavovima. Astrološki gledano, horoskopski znak Lava jeste vezan za srce, tako da i Vodolije kao horoskopski znak, gde je Sunce zvanično u izgonu, mogu imati česta gušenja i određenih zdravstvenih problema, da ne pominjem Saturna, kao planetu karme i smrti koja je u padu, u znaku Lava, to onda dodatno pojačava priču. Evo malo i astrologije u regresiji...

      Pre nego počnem da objašnjavam sam proces, verujem da vas zanima i cena postupka. Čišćenje koje se obavlja pre postupka regresije košta 4.500,00 dinara, a sama regresija 9.000,00 dinara i to u ono vreme, 2008.godine. Ako smem da dozvolim sebi jednu pošalicu ovde... Kriza je znate danas, pa bi vas više koštalo da odete u prošli život nego na more. Tako da pazite gde ste se uputili...

      Postupak regresije uključuje čišćenje. Cilj čišćenja je da se osoba oslobodi tereta, nelagodnosti, nezadovoljstva i svih potisnutih emocija koje nosi za sobom. Nekada je potrebno obaviti više čišćenja, a trajanje procesa može ići od sat vremena do četiri sata. Najbolji period za obavljanje procesa čišćenja je ujutru oko 9h. Pre postupka ne treba ništa jesti. A neposredno pre ulaska u postupak, neophodno je skinuti sve što može da vas steže, dakle kaiš, minjđuše, prstenje, nakit i slično. Prema njenom opisu, čišćenje je slično stanju meditacije. Dakle to je neko jako opušteno stanje u koje vas uvodi regresolog. U nekom trenutku postupka, regresolog primenjuje blage udarce na liniji dijafragme, to bi bila linija brushaltera kod žena, tačno ispod grudi, u središnjem delu. U nekom trenutku osoba može početi da se nekontrolisano smeje ili plače ili viče. Takvi ekstremi emotivnih stanja su posledica onoga što vam nedostaje. Putem čišćenja vi zapravo pokazujete ili otpuštate ono što vam je najpotrebnije. Ako ste potiskivali tugu, najverovatnije ćete je tada pokazati. Milenino iskustvo je bilo da je nakon jednog procesa čišćenja zaspala i spavala oko dva sata. Drugom prilikom je primetila da joj se pogled promenio i da je bila svežija i odmornija. Svakako, njena iskustva sa čišćenjem su bila više nego pozitivna i što je najvažnije, delotvorna.

     Da napomenem, tokom regresije i čišćenja, osoba je savršeno svesna šta joj se dešava, nema nikakvih posebnih meta stanja u koje osoba zalazi, a da ne zna da se tu nalazi. Zaključak je znači da regresiju niko ne može da vam radi protiv vaše volje i pristanka. Pa čak i da savršeno svesni odete kod regresologa, ne znači da će vam podsvest dozvoliti da u nju i uđete, da ne govorim o nekom drugom.

      Nakon čišćenja se ulazi u regresiju. Onako kako sam je ja doživela, dosta me podseća na vođenu vizualizaciju. U toku vođene vezualizacije, osoba dobija određene naloge od strane regresologa, postavljaju se određena pitanja na koja osoba odgovara i ne prelazi se na sledeći korak, dok regresolog ne ustanovi da je osoba spremna da ide dalje. Milena je do sada videla dva svoja prošla života, ja ću vam preneti samo osnovne detalje iz oba života sa većim naglaskom na postupak vizualizacije.

Kako to izgleda...

       Milena je ležala na krevetu, pokrivena ćebetom (ćebe služi da ugreje osobu ako postupak traje duže od predviđenog). Preko očiju je imala povez. Njegova funkcija je da ne dozvoli svetlosti da na bilo koji način remeti slike koje se projektuju u svesti. 

     Kada je Milena bila spremna, regresolog je započeo proces jednostavnim instrukcijama: opusti noge, opusti ruke...Tako fokus stavlja na telo i između ostalog na disanje. Proces disanja je takav da osoba u regresiji mora da prati disanje regresologa, cilj je da se osoba što pre opusti. Nakon toga se daju instrukcije da se na primer desnim ramenom dodirne levo koleno. U nekom trenutku regresolog je proveravao da li je zamislila sliku, kada bi dobio potvrdu, nastavio je dalje sa usmerenjima. Sledeće je bilo da je Mileni rečeno da se nalazi u svojoj kući. Njen zadatak je bio da isključi sve prekidače u kući. Pitala sam je da li joj je nešto prolazilo tada kroz glavu. Naravno, rekla je da je mnogo toga bilo smešno i da je sve vreme mislila da to što ona isključuje svetla nema mnogo veze sa njenim zdravstvenim problemima. No, uredno je pratila regresologa. Nakon isključivanja prekidača je trebalo da se popne na krov svoje kuće. Tu su joj postavljena pitanja, da li je dan ili noć, ako je dan, trebalo je da opiše, da li sija sunce ili ne i tome slično. Ovde mi je objasnila da kada bi osoba hipotetički videla noć, regresolog bi morao da postavlja dodatna pitanja. U njenom slučaju toga nije bilo. Suština je da osoba tokom regresije treba da vidi dan i svetlost, jer je to znak da polako ulazi u podsvest. 

Oblak

      Nakon toga, Milena dobija instrukciju da se popne na neki od oblaka na nebu. Ona se u svojoj mašti penje na oblak. Kada se regresolog uverio da se popela na oblak, daje instrukciju da skine sve stvari sa sebe (dakle, zamišljene stvari) i vizualizuje svetlost koja ulazi u sve njene organe, svetlost koja je toliko ispunjava da ona sama postane svetlost. Regresolog joj je kasnije objasnio da se ova vežba radi ne bi li se utvrdilo koji deo tela ima neku prepreku, jer ako ima, osoba tada ne može da zamisli svetlost u tom organu ili delu tela. Kada je Milena zamislila svetlost, rečeno joj je da pogleda dole i da kaže šta vidi. Cilj kod regresije nije da razmišljate šta treba da vidite, već da pričate o onome što vam prvo pada na pamet.

Plava duša, Lor i drvene kočije

      U jednom trenutku, Milena je videla sebe na proplanku, imala je dugačku kosu i bila je skroz plava. Kasnije joj je regresolog pojasnio da je to u stvari njena duša. Međutim i dalje joj je davao instrukcije da opisuje mesto gde se nalazi da bi Milena odjednom videla mrak, pa nakon njega sebe u nekoj drvenoj kočiji. Onda je opisivala gde je pošla, sa kim je sedela, prema njenom mišljenju to je trebalo da bude neki srednji vek. Trebalo je da pogleda osobu sa kojom je sedela da bi u jednom trenutku videla mnoštvo vrana koje su krenule prema njoj. Kasnije se ispostavlja da ta žena želi da joj naudi i da se ona i u ovom, sadašnjem životu javlja u određenoj ulozi. Milena kaže da je sebe videla kao princezu koja se zvala Lor, čak je to ime rekla na francuskom i ona je trebalo da se uda za nekog mladića po ugovorenom braku. Opisivala je to mesto kao veliku i raskošnu palatu i da ju je dočekalo mnogo muškaraca koji su bili obučeni u srednjevekovnom stilu. Ispostavilo se da je njen tadašnji partner sa kim je bila u vezi njena karmička ljubav iz jednog od prošlih života i da zapravo, sve osobe koje je videla u tom životu su na ovaj ili onaj način prisutne i u ovom životu. Njena prva regresija se završava rađanjem devojčice, velikim bolovima i smrću. Nakon čega je videla samo mrak.

     Na pitanje regresologa šta zapravo vidi, bez straha i nelagode je rekla da je preminula. Pitala sam je da li je videla svoju dušu nakon smrti, međutim kako kaže, sem mraka nije ništa drugo videla.

      U drugoj regresiji ona je bila muškarac koji je imao dosta žena i velikih novčanih problema zbog kocke; živeo je oko 30 godina i preminuo je skočivši sa litice, bežeći od ljudi kojima je dugovao novac.

Sveznajući narator

     U toku procesa regresije, Milena je bila kao sveznajući narator, ona je znala ko je ona i ko su ljudi oko nje, šta joj misle i šta žele da urade, kao da ja bila istovremeno i u svojoj i u njihovim glavama. Nije imala nikakve emotivne reakcije, samo čistu svest o onome što joj se dešava. Iz ovoga mogu zaključiti da čišćenje, ima i preventivnu funkciju, jer sprečava emotivne reakcije tokom regresije.

      Njen regresolog je stava da je suština reinkarnacije učenje lekcija, pa je rađanje i život posledica kazne. Rađaćemo se dok ne naučimo sve lekcije. Ona je međutim suprotnog stava, život treba posmatrati kao poklon i da nikako nije, i ne može biti kazna. Sličnog sam mišljenja, jer smatram da smo dovoljno kreirali svoju krivicu da bismo je još filovali karmičkim, hrišćanskim i drugim vrstama kazni.

      Koliko god vam se priča činila čudnom, možda i strašnom, regresija i sve druge metode su stvorene od čoveka da bi pomogao sebi i drugima. Ako nešto upravlja prošlim životima i sadašnjim životom, to je onda volja pojedinca i nju niko van čoveka ne može da kontroliše. Zaborav nam je dat da bismo se prisetili i stvorili sliku o sebi. I u sadašnjem životu nam se dešava da zaboravimo ko smo, pa nekako, kada se iznova podsetimo uvek budemo za nijansu svežiji i mudriji. Zaborav i podsećanje su kriterijumi mudrosti, a bol je samo svest o svemu tome i svest o sebi. Dok tragamo za onim što smo, videćemo još mnogo ljudi koji se traže; i eto, možda negde, u tom traganju za celinom, shvatimo da tek onda kada uhvatimo drugog čoveka za ruku, postajemo celina.

Završila bih ovaj tekst citatom Miroslava Antića:

"Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima." 

Metoda za razumevanje misli

Nešto o metodama za rad na sebi...

      Ne postoji metoda za srećniji život, za mnogo para ili mnogo ljubavi. Sve su to samo alati koji nas vode do našeg pravog, neiskrivljenog ja. To je kao da koračate kroz mrak i nailazite na sveće koje palite da biste znali gde idete. U početku vam je bitno gde idete, pa se usmeravate na put. Sveće se gase, ali zato se pali unutrašnje svetlo. Metoda je tu da vam pokaže da možete da sijate i sami. Metoda je kada vas neko drži za ruku dok pokušavate da skočite ili reč podrške kada vam je teško. Metoda sama po sebi nema smisla, dok joj ne date dozvolu da deluje. Tako da i onda kada nekom metodom privlačite sreću u život, nije do metode, već do vas.

Metoda za razumevanje misli

       Evo metode koja vam može pomoći da razumete svoje misli.

Prva stvar, svaka misao sa početka može da bude promenjena za 5 sekundi.

     Međutim ako ste u destruktivnim mislima najmanje 5 minuta (da ne pričam o svim onim satima), teško ih posle možete zaustaviti. U tim trenucima je najbolje da prestanete da pričate o njima i na primer uključite tv. Brzo smenjivanje slika na tv-u može da uspori misaoni tok, pa će tako biti i sa mislima.

     Ono sto je karakteristično za misli je BRZINA. Vama ne prođe jedna misao kroz glavu, pa posle sat vremena druga. Brzina misli i njihovo PONAVLJANJE u stvari prave problem.

      Obično, kada se menjaju određeni obrasci ponašanja, treba otići u suštinu stvari, u ovom slučaju, probajte da izgovarate naglas, a možete i u sebi(misli se i javljaju na kraju krajeva kao UNUTRAŠNJI GLAS) i brzo ponavljajte pozitivne misli.

      To mogu biti afirmacije, a mogu biti i izjave zahvalnosti. Pošto je mislima potrebno oko 68 sekundi da se vežu jedna za drugu i pojačaju vašu emociju koju imate u vezi sa njima, zaključak je da najmanje 68 sekundi, pa koliko vama već odgovara izgovarate ili afirmacije ili izjave zahvalnosti. Nakon tog procesa ćete se mnogo bolje osećati. Nećete rešiti sve životne probleme, ali ćete bar izaći iz obrasca destruktivnih misli koje vam ne služe.

      Sledeća stvar kod metode, ove i bilo koje je VEŽBANJE! Vežbajte i ponavljajte dok vam ne postane navika. Kada krenete da radite po automatizmu neku radnju, verovatno ćete biti razočarani metodom da vam nije promenila život na bolje, ali zapravo jeste, a to ćete videti po tome koliko uspešno možete promeniti misli (vi, svojom voljom bez korišćenja metode), po tome koliko ćete postati zahvalniji za stvari koje imate i opušteniji za stvari koje nemate.

Za primenu metode vam je potrebno:

1. Odluka da je probate

2. Odluka da je ponavljate
3. Odluka da je napustite kada vam više ne bude služila

Valja Se je bog u Srba

     Valja Se je bog u Srba. Hrani se strahom. Ne poštuje nikakva pravila, sem pravila koja mu domaćin nametne. Živi u glavi. Valja Se je star koliko i sam čovek i njegova želja da prinese žrtvu Univerzumu. 

      Najčešće se sreće na ceremonijama. Kada se čovek ispraća na onaj svet, Valja Se da se stavlja srp u lavor, Valja Se da se veže peškir za levu ruku dok ti ne stane krvotok. Valja Se da se tuguje. Valja Se da se prekrstiš tri puta, jer četvrti put, Bog ne pomaže. Valja Se da prekriješ ogledalo peškirom. Valja Se da crnu skotnu mačku zatvaraš u prostoriju. Valja Se da jedeš kada ti se ne jede. Valja Se da plačeš kada ti se ne plače. Valja Se da ne plačeš kada ti se plače. Valja Se na kraju krajeva da spičiš sve pare koje imaš na trbuhe živih ljudi žaleći mrtvog čoveka.

    Valja Se je Bog u Srba. Valja Se je Otac pravoslavnog Boga. Posebno je osetljiv na mladence, malu decu i mrtve ljude. Iz želje da nam bude bolje i straha da nam ne bude, mi u trenucima misterije i beznađa pričamo valja se, kao neku mantru za proces inicijacije u misteriozno vanmaterijalno iskustvo života. 

      Valja se da dođeš na vreme, valja se da ne psuješ drugog čoveka, valja se da pitaš prijatelja kako je, valja se da ne komplikuješ svoj život, valja se da deliš, valja se da misliš lepe misli, valja se da pričaš lepe priče, valja se da poštuješ ličnost deteta.

 Mnogo toga se valja i u mnogo toga što valja, se malo veruje.

       Vaistinu Valja Se.

Život kao broj

      Bila sam osnovna škola. Čas ispitivanja. Istorija. Dobila sam četvorku, jer nisam znala tačan broj žrtava u ratu. Ljutila sam se. Zašto zbog toga četvorka? Pa to je samo broj. A onda je nastavnik istorije objasnio da to nije i ne može biti samo broj, to su nečija deca, nečiji otac i majka, baba i deda, ljudi koji su imali nade i snove, očekivanja i želje. Ne, to ne može biti samo broj. I onda sam zastala. Kada je to rekao, istog trenutka, to je postao princip u mom životu. To objašnjenje pamtim i dan danas. Posle toliko pacijenata, kriminalaca i đaka, kada svako od njih postane tek samo broj, taj što umire ili se rađa, odlazi ili izlazi iz zatvora, završava ili počinje školovanje je nečija ljubav, nečiji otkucaj srca, nečija slika na zidu. I uvek će biti taj jaz između broja i značenja, između imena i identiteta. Počnite od sebe, za nekoga ste samo ime, za sebe ste posebna planeta, imate svoju klimu. Čak i vetar duva drugačije kod mene i kod tebe. A deluje da se razlikujemo samo po imenu...

      I tako, ljudi odlaze i dolaze. Jedan sunčan dan je nečija sahrana. I vi dok gledate to sunce koje prelazi preko lica osobe koju vidite poslednji put, nekome obasjava tek rođenu ćerkicu ili prelazi preko venčanice udate devojke koja ne može da zamisli radosniji trenutak. I morate se zapitati, nije li život čudan i veličanstven u svim svojim oblicima. Nečija suza sadrži hiljadu misli. A vi samo suze vidite.

      Kao mali smo povezani sa prirodom, nemamo potrebu da joj dajemo značenje. Kako rastemo tako se gradimo i branimo od vetra, od sunca, od kiše. Gradimo kuću u kojoj živimo. Gradimo krov nad glavom kojem dajemo značenje, gradimo i sobe tako da možemo da se volimo između zidova. Odjednom ljubav postane privatnost. Odjednom je vratima potreban ključ. Odjednom život gledamo kroz prozor.

      

      I desi se sasvim neočekivano da neki ljudi naprosto odu u nepoznatom za nas, ili ovozemaljskom ili onozemaljskom pravcu, dok mi začuđeno, pomalo u strahu i dalje stojimo iza zaključanih vrata sa uključenim svetlom. Naš svesni um i dalje čeka da se osoba vrati sa puta, dok joj nudimo krevet i večeru. Međutim, zidovi sobe krenu da se urušavaju. Na zidu se pojave rupe. Velike rupe. Vidite da ključ više ne pomaže. I živite tako neko vreme. Ali na tim mestima mnogo jače osetite vetar, sunce, sneg i kišu i sve ostalo. Naviknete se. Onda nakon vremena opet rupa. I opet. I opet. Dok na kraju ne ostanete vi i taj ključ koji vam nikada nije ni služio. Budete prozirni poput suze i laki poput misli, a da ih više nemate. Život je čudo, zaista je čudo. Shvatite to tek kada se ohladi. 

Spoznaj svoje slabosti i spoznaj samoga sebe

    Inspiraciju za ovaj tekst sam našla u tendenciji mnogih savremenih koučing škola i pravaca da pomognu ljudima da se reše nekih svojih slabosti, čime bi obezbedili sebi bolju ljubav, bolji posao, bolji život. Nekako to na početku izgleda veoma obećavajuće, jer sama pomisao da vam neko drugi može rešiti sve probleme je vrlo zavodljiva ideja. 

       Izazov dolazi onda kada shvatite da te teorije koje ste učili i koje ste platili ne pale baš tako dobro u svakodnevnim situacijama u kojima inače težite da se nervirate. Čini se, jedina začkoljica stoji u tome da svesno prekinete sebe u mislima, u akciji ili bilo kojoj tendenciji koja vas vodi istim, neprijatnim posledicama. Pa opet, mi i dalje tražimo neko autentično samopouzdanje, otkrivamo neke nove metode i slično. Obrazovanje kao takvo je okej, ali opet, dok sami ne donesete odluku, nijedna metoda je neće doneti za vas, MA KOLIKO JE PLATILI!

       Još jedan od izazova u kojem živimo je potreba da se žalimo, potreba da ogovaramo, potreba da mislimo negativno. Sve više počinjem da verujem da nije do toga što nam je zapravo teško, već zato što nam je to način motivacije, navika ili prosto  olakšanje. Kao da nam negde u malom mozgu stoji da nismo zaslužili da prirodno budemo zadovoljni, već samo uz kuknjavu i jauk za boljim vremenima, kojih se ni ne sećamo, već jaučemo, jer eto, jauču i likovi iz indijskih, turskih i španskih serija. 

Kasandra, vrhovna boginja španskih serija

    Za sada imamo dva zaključka, prvi se odnosi na ličnu odgovornost i donošenje odluke, drugi na izlazak iz navike, da odraz unutrašnje motivacije za životom bude stalna kuknjava nad istim...

      Do treće stavke sam došla sasvim slučajno sinoć, u šetnji. Pomislih kako je nekim ljudima lakše da ostvare harmonične poslovne odnose, a meni teže. Da li je to zato što ja generalno imam više problema sa takvim okruženjem ili zato što ih i drugi imaju, ali ne obraćaju pažnju na to, već na pozitivne aspekte. 

      Opet dolazimo do priče kako misliš, kako vidiš, tako privlačiš. Onda sam pomislila kako je to moja neka rana na kojoj moram da radim i koju moram da osvestim. Tada se desio i neki nervni klik. Pa da, ja ne moram da je menjam, samo da je osvestim, jer sam i to JA, i dobro i loše, i gore i dole, i levo i desno. Nema poente menjati baš sve kod sebe, jer onda to izaziva otpor i bes i prema sebi i prema drugima. Takođe dovodi do nepotrebnih očekivanja u odnosu na lični razvoj i u odnosu sa drugim ljudima. 

         Dakle, ako uspem da svog demona držim na lancu, vremenom će mi ojačati ruke, a rukama ću izgraditi nešto što ranije nisam mogla, jer nisam imala mišiće. 

       Ovo bi značilo da osvešćivanje rana i njihova kontrola vam daju samopouzdanje vezano za lični razvoj i sopstvenu snagu, koju onda možete da usmerite na one oblasti u kojima ste zaista dobri, kako biste postali još bolji. I to je to, čitava priča se sastoji u tome da ne verujete obećanjima da jednostavnim ponavljanjem neke rečenice možete da postanete neko drugi. Ona doduše može da vas natera da mislite o tome, ali ne i da to promenite. 

Prava promena ima i misaonu i emocionalnu i iskustvenu komponentu.

Stvari se dešavaju, dragi ljudi se rađaju i umiru, sunce izlazi i zalazi, a mi reagujemo na ovaj ili onaj način i to je sve.

Da li Dosije X postaje stvarnost?

     Dosije X u novoj vanzemaljskoj bundi realnije nego ikad prikazuje na sasvim logičan i poprilično zabrinjavajući način da je bundu sašio čovek, tačnije čovek koji ima mnogo para. Morala sam da napravim tu jednostavnu podelu na ljude i ljude sa parama, kako je novac moć, očigledno je da oni sa novcem diktiraju živote ovih koji ga nemaju (ili ga imaju u tolikoj meri da mogu da plate račun za struju kako bi gledali ove što imaju moć). Činjenice koje Dosije X iznosi, a tiču se zavere moćnika protiv čitavog čovečanstva (služeći se vanzemaljskom vrstom) su mi mnogo više uznemiravajuće nego sve vanzemaljske glave na gomili koje videh za toliko godina gledanja ove serije. Ni sva zelena i bela sluz, ni vanzemaljski DNK ne može da zameni poprilično realan strah da su životi mnogih ne u rukama bića sa jednim okom, već takoreći komšije sa obe ruke, obe noge i oba oka. 

Teorija zavere

     Novi serijal je samo potvrda svega što se dešavalo svih prethodnih godina, uključujući i priče o virusu HIV-a, o potrebi farmaceutske industrije da proizvodi i lekove, ali i bolesti i tome slično. Naravno, teorije zavere će uvek biti u opticaju, ali zaista mora da se postavi pitanje da li je moguće da na nivou razvoja na kome smo ne možemo da nađemo odgovarajući lek. Laik sam u ovoj oblasti, tako da sem prolivenih suza nema poente da pišem dalje. U trenutku gledanja poslednje epizode Dosije X-a, u kojoj je većina ljudi imala oslabljen imunitet (jer navodno političkom vrhu smeta da ima toliko ljudi na Zemlji) ja sam imala neki suvi kašalj, koji se pretvorio u pustinjski suvi kašalj, toliko je bio suv da sam mogla komotno da mu dam svoje ime. 

DIY Grejp

     Zapitah se šta se zapravo dešava sa mnom i sa ljudima oko mene. U Novom Sadu, ali generalno je tako svuda, možeš da nađeš u svako doba i na svakom ćošku kladionicu, pekaru, apoteku i kafić gde cede grejp za 500 dinara, pri tome grejp je toliko neprirodan i plastičan da se ne razlikuje mnogo od današnje estrade. Faktički, mi svakoga dana popijemo po čašu neke starlete, na ovaj ili onaj način. 

    Onda kupiš u pekari kiflu, a u kifli kvasac te umalo nije za oko ujeo, posle se pitajte što ima kandide na sve strane. Dodajte na ovo stres, alkohol, cigare i opštu letargiju i eto, ne trebaju ti psihotični Molder i mentalna cepidlaka Skali da ti pojasne gde živiš. 

Opšta praksa

     Kod doktora opšte prakse se inače zakazuje, tako da imao ti suvi kašalj ili ženu porodilju, čekaćeš. Da je Isus živ i on bi čekao. Okej, ja i moj suvi kašalj, ali šta je sa ljudima koji imaju neki veći problem. Moraš da zakažeš kod doktora opšte prakse, pa onda kod onog kod koga si upućen i ti se u stvari ne lečiš, ti se zakazuješ. 

     I na svu ovu priču o teorijama zavere, pojavila se nova kazna za nevakcinisanje dece, gde će roditelji biti kažnjeni sa 150.000 dinara, pošto ne brinu o zdravlju svoje dece. Pre je kazna bila od 30.000 dinara do 50.000 dinara. Kako su mame i tate neposlušni daj da se ograniče još malo. Koliko god ovde bilo rasprava, mada se one mahom dele na dve struje, za i protiv vakcine, sve se može staviti pod jednu tačku, a to je, zašto se ljudima uskraćuje slododna volja da donesu sami odluku? Zašto se umesto zastrašivanja, ljudi ne edukuju? Zašto im se ne prikaže stvarno stanje stvari? Ako razmišljaju sami za sebe mogu valjda i da odaberu u tom smeru. A gde su aflatoksini, uvezeno meso kome je prošao rok?

Zato, imam razloga da verujem da je Dosije X realniji nego ikad i da je istina negde tamo, ali ne na drugoj planeti, već u nečijoj fioci.

Zašto je dobro biti ljubomoran?

     Ljubomora je nešto što današnji čovek ne sme i ne voli da pojmi, a kamoli iskusi na svesnom nivou. Umesto toga smišljaju se kojekakvi izgovori da se ne bude i ne radi ono što nam je u najboljem interesu, samo iz straha od neuspeha i eventualnog poređenja sa drugima. A ljudi će uvek porediti i uvek komentarisati i uvek nešto u datom trenutku neće valjati. Pitanje je ako već znamo sve to, zašto se i dalje koprcamo u sopstvenoj izmišljenoj mreži konkurencije koja preti da nas proguta. Da li je to izmišljeni koncept potrošačkog društva gde ti u strahu da ne budeš pojeden jedeš sve ostale, uključujući i sebe?

     Pitala sam se gde sam ja u toj priči i da li sam ikada bila ljubomorna i iz kojih razloga? Jesam, bila sam u svim mogućim situacijama, na sve moguće načine, trudeći se da što više sakrijem svoje nezadovoljstvo bilo kakvim oblikom sreće druge osobe. Onda sebi postavite dijagnozu izrazito lude i nesrećne osobe i krenete da guglate na tu temu. I kao što svako biva sahranjen onog trenutka kada krene da gugla fizičke simptome, isto tako bude obeležen sa najmanje 3 psihička poremećaja, a sva su propraćena najnovijim istraživanjima koji vam ne ostavljaju ništa drugo nego da čuvate ovce u nadi da nećete valjda i na njih biti ljubomorni.

     Postoji konstruktivna i destruktivna ljubomora ili svesna i nesvesna ljubomora. Polazim od toga da je čovek u prirodi egoistično biće sa interesom da prethodno zadovolji svoje potrebe. I ne mislim samo na fiziološke, već i na psihološke.

      Možda se ovo nekome ne dopada, ali najbolji način za proveru toga je ona situacija u kojoj nekome pridikujemo, jer smo nešto žrtvovali za nju ili njega. Žrtva ima smisla samo onda kada mi imamo neku korist od toga. U religioznom kontekstu mislim da je ideja žrtve i smišljena ne bi li zadovoljila moralnu potrebu za činjenjem dobrog. Bilo kako bilo, interes postoji, bilo da je unutrašnji ili spoljašnji.

     Kada neka od naših potreba nije zadovoljena ili se bar ne osećamo da je zadovoljavamo na adekvatan način, prvo što se dešava je da se poredimo sa uspešnim Perom kome sve ide u životu. Perom koji je tako posvećen sportu, dok smo mi još uvek u fazonu, krmači se dok ne prođe Nova godina, a onda drži dijetu. Nekim slučajem Nova godina se uvek završi negde u julu, kad ti već imas 10kg viška. Pera je međutim pored toga što je sportista, uspešan u svom poslu, njegova devojka je takođe lepa i pametna. Pera ima para. Pera ima kola. Pera ima nove gaće i slično. Interesantno je što kada se poredimo uvek izrazito naglašavamo nečije lepe osobine, dok sebe negiramo. Ili pošto je Pera izmišljeni lik, evo primera našeg bezglutenskog zen tenisera koji piše knjige, pravi decu i uz to pobeđuje. 

Jedan od fanova Novaka Đokovića

     O čemu se zapravo radi ovde, u procesu poređenja koji je svakako prirodan i normalan proces niko ne razmišlja šta je taj neko uspešan morao  da podredi tom uspehu, bilo da je to odricanje od slatkiša, izlazaka, pa čak i privatnog života, da ne govorim o utrošenom trudu neke osobe koja BIRA da umesto što će sedeti na fejsu do 5 ujutru, ustaje i na primer svako jutro i trči sat vremena. Naravno niko ne vidi proces, već vidi rezultat.

     E sada bez obzira što je ovaj mehanizam jasan, nemojte strahovati, biće poređenja na pretek, što u ljubavi, sto na poslu, uvek sa najgorim mogućim snenarijom da ste baš vi glupi, nespretni, ružni, nesposobni i slično.

Pa šta onda raditi?

1. Priznajte sebi da ste ljubomorni, nema ničeg ali zaista ničeg lošeg u tome. To znači da smo se sa nekim poredili i da nismo zadovoljni sobom u datom trenutku. Ako je to bliska osoba, možete čak i njoj reći, mislim da to samo može produbiti odnos. Na neki način pokazujete da ste ranjivi, da vidite njen uspeh i da vam je stalo da budete priznati za trud i rad. Osim ako osoba nije zid ili puzavica pokazaće i sama neki vid еmpatije i zahvalnosti, pa će se potruditi da vidi nešto lepo u vama. To što osoba vidi, nije milostinja niti sažaljenje. Na kraju krajeva ako ste se već sivonjski potrudili da degradirate sebe možete valjda prihvatiti kompliment.

2. Druga stvar koju možete da uradite je da vidite da li biste podredili iste one aspekte života kao ta osoba, da li biste ustajali u 5h i pisali dnevnik na primer, da li biste čitali knjige a ne kurir i slično.

3. Treća i možda najbitnija stvar je videti gde su vaša interesovanja u celoj toj priči? Da li je nama bitan samo uspeh i priznanje drugih ili lična satisfakcija? Da li se naše merilo uspeha poklapa sa nametnutim ili se poredimo u odnosu na sebe?

     Kada ovako pogledate situaciju shvatićete da ste debeli, jer ne pazite na ishranu, umorni, jer ne vodite računa o spavanju, neuspešni u svom poslu, jer mu ne posvećujete vreme da biste ga gradili, već da biste ga poredili. I na kraju, nezadovoljni u ljubavi, jer možda je ponos bitniji od harmonije.

      Svesna i zdrava ljubomora je kada budete u stanju da u svom umu prođete ove korake. Ovakva analiza može doneti veću usmerenost na sebe pa samim tim i lične ciljeve. Zato mogu sa pravom da kažem da zdrava ili svesna ljubomora je vid motivacije i samoempatije. Nezdrava ljubomora je u suprotnosti sa svim navedenim.

     I dok uvaljena na krevetu, u udobnosti svoga doma predlažem konstruktivna rešenja, podsetiću vas da ćemo padati još mnogo puta u ovom i u svim sledećim životima ne sa ciljem da naučimo kako da se dižemo, iako to jeste jedan vid lekcije, već da bismo videli da je padanje kao takvo, sastavni deo razvoja. 

        Previše toplote i svetlosti stvara pustinju, zašto onda da ne plačemo s vremena na vreme. Uostalom, umori se čovek i od toga. Umori se od svega i tek tada bude odmoran.

Dijagnoza: Ja čim ustanem stavim osmeh na lice i kažem sebi, kako ja tebe volim Ana!

Kada sam počela da čitam tekstove na temu nove svesti i zakona privlačenja lajkovala sam što je moguće više fejzbuk strana ne bih li u što kraćem vremenskom periodu postala mudra i pametna.

Naravno sve što je novo i sveže privuče pažnju, međutim desi se tako da se čovek prejede posle hrono dijete za koju se nadao da je rešenje životnih problema. I dok tiho vari već petu sarmu na slavi shvata da njegov život i nema baš poentu. Onda se desi da neko sasvim slučajno sa te iste slave uzbuđeno govori o hrono dijeti; toliko uzbuđeno da moraš pojesti još jednu sarmu. Pitaš se na kraju da li si lud što se nisi i ti toliko palio sa početka ili što si se upalio, pa ugasio vremenom ili je prosto došao trenutak da odeš i pogledaš zvezde granda.

Hrono ishrana je ovde primer razvoja nove svesti, ali ne kao koncepta i filozofije već pozera kojima je cilj da promovišu svoju knjišku seminarsku mudrost. Negde sam videla da je za uspešan razvoj čoveka potrebno da od nekoga uči, da sa nekim sarađuje i da nekoga podučava, na taj način se ostvaruje razmena iskustva na svim nivoima i ličnosti i individua koje sarađuju. Međutim danas je mnogo učitelja, a malo učenika. Ne zato što ne žele da uče, već zato što misle da najbolje znaju.

Pre nekih mesec dana slučajno (da li) pogledam komentar jednog mlađanog ,,ratnika zakona privlačenja”  u kojem on na sve pohvale starijeg mu kolege o iskustvu i prednostima što mlad svet iznosi svoje ideje konstatuje da bez obzira na mladost i godine, bitno je ono što si iskusio i što si doživeo. Od tolike pohvale pojašnjava se šta to znači mladost i iskustvo. Gari, jedino što si ti iskusio je slab internet. Sedi, jedan ili 100€, pet.

Da se razumemo ja sam već samim nazivom ovog teksta van svih granica vorteksa, toliko sam van granica da mi treba pasoš.

Suština priče je da nova svest traži istraživanje, što znači da s početka može dati blaži psihički poremećaj u narodu poznat kao ,,popala” na sve moguće sadržaje ove filozofije. Kad to krene da se preliva onda će osoba nametati svoju pozitivu svima pa i kasirki u univeru. Nisam uhodila kasirku, ali prijatelje verovatno jesam iako sam se zaista trudila da to ne liči kao na Molderova iskustva o vanzemaljcima.

Nakon nekog vremena desi se da te sasvim slučajno otera u *urac neko ko veruje u Boga na primer ili šta više, ne veruje ni u koga osim u Matijević paštetu od deset dinara; tada sve lađe potonu i prođe brzi voz ili što bi Bajaga rekao, VOZ.

I dalje se držim ovih stvari, jer za mene je bilo divno iskustvo i još uvek jeste, funkcionisanje ljudskog mozga, i koliko je misao sama po sebi opasna ako je ne kontrolišeš.

Još bolji dokaz cele priče je situacija u kojoj sam toliko bila povređena i toliko razočarana i u sebe i u svet oko sebe da sam osetila neverovatan i težak fizički bol u grudima. Toliko težak da nisam mogla da dišem, disala sam onoliko koliko mi je bol dozvoljavao. Onda sam shvatila da ni sve rečenice ovog sveta a ima ih mudrih, ni svi tekstovi, ni svi motivacioni govornici ne mogu da se mere niti mogu da reše ono što sam samo ja mogla, a to je da svesno donesem odluku da se bolje osećam. I znate šta sam uradila, ništa. Pustila sam da me još više boli shvatajući isto tako da je lako meditirati i lako verovati kada vidiš, teško je meditirati kada si neraspoložen, teško je verovati kada ne vidiš, teško je da kreiraš realnost kada ne znaš ni sam koju realnost živiš.

Znanje će vam dati svest, a svesno donošenje odluka, mudrost. Ne postoji ništa svesnije od spoznaje da ste povređeni. Ništa hrabrije od priznanja da ste slabi i ništa uzvišenije od sposobnosti da birate put kojim ćete ići.

Mesto plaćanja karte u busu mogu da kažem ovu rečenicu, možda me i puste da se vozim džabe...