Putovanje duša i strah od smrti

Zašto putovanje duša? Oduvek me je privlačilo pitanje smrti, zato što mi je istovremeno strašno i misteriozno, zato što to čeka ljude koje volim i zato što to čeka mene. Kada bih pročitala nešto na tu temu srce bi mi odmah preskakalo, bojala sam se da istražujem to polje, ali interesovanje i pitanja su bila jača od mog straha. Oblast karme mi je uvek bila poznata, lako i brzo sam razumela njenu filozofiju. Toliko je ta reč svakodnevna u mom govoru da često zaboravim da neki ljudi možda nisu čuli za karmu, a možda ni ne žele da slušaju o tome, što prihvatam i poštujem.

Otac mi je preminuo dok još nisam bila rođena, sa tom strašnom činjenicom nedostatka čoveka koji je do juče bio živ morali su da se bore najpre moji ukućani, a najviše mama. Ne mogu ni da zamislim kakav je to bio bol nositi dete čoveka koga više nećeš videti. Na kraju kako se mamino stanje pogoršalo, mogle smo na porođaju obe da se ugušimo, ali nismo...

... i evo me sada... pišem o smrti.

Ljubav i smrt, dve pojave koje iz korena menjaju čitav život jednog čoveka. Pa opet, dešava nam se da mrzimo i dešava nam se da živimo kao da nikada nećemo umreti.

Sledeća stvar koja me je vukla ka ovoj tematici jesu moji krvavi snovi u kojima sam ja bila neki vojnik ili u kojima ja odlazim u svoju kuću i vidim da mi je porodica pobijena. Par puta su me u snovima ubili, sećala sam se i krvi i metka i sećam se da sam rekla sebi da smrt i nije tako strašna. Da li me je to moja podsvest tešila, možda jeste. Da li je ovo tekst jedne anksiozne osobe, možda jeste, ali to ostavljam svima drugima na analizu, taj deo me ni ne interesuje. Interesuje me ono u šta ja lično verujem...

Tako sam došla do knjige, ,,Putovanje duša“, od Dr Majkla Njutna. Bila sam u knjižari Vulkan, tražila neku knjigu koju bih čitala i slučajno naiđem na njegovu knjigu. Okrenem stranicu i krenem da čitam pasus o klijentu koji je došao da radi regresiju i koji je vraćen na momenat svoje smrti. On za samo odvajanje od tela ništa loše nije rekao, pominjao je vodiča koji je došao po njega, jedino mu je bilo žao da napusti svoju ženu i decu jer su toliko patili, da od patnje nije mogao ni da im priđe da se pozdravi sa njima. Sećam se da sam počela da plačem od bola, od tuge i od toga što sam razumela da nas zapravo ljudi koje volimo ne napuštaju samo često ne mogu da nam priđu zbog našeg straha ili bola.

Zamislite samo, zar to nije humano stanje smrti, zar to nije divno, zar to nije uzvišena Božija ili kosmička ljubav, nema kažnjavanja, nema mržnje, samo dubokog razumevanja stvari i ljudi i energije. Po prvi put sam to zapravo razumela, ne samo na logičkom nivou, već i na emocionalnom. Imala sam mir i neko osećanje da na kraju, ipak sve bude u redu. To odvajanje od tela je isto toliko teško koliko i odvajanje od jedne ideje. Zapravo, ako telo posmatramo samo kao telo, onda njegovo umiranje ne bi bilo tako strašno, nas zapravo plaši ideja o gubitku tela, ideja o tome što ne znamo gde idemo, što nad tim delom sebe nemamo apsolutno nikakvu kontrolu. A kako je danas bolest društva da ima kontrolu nad svim stvarima, pitanje smrti postaje mnogo više značajno za pojedinca. On postaje svestan da nije trajan, ali istovremeno želi da produži sebi životni vek, živeći u stalnoj strepnji da mu se nešto loše ne desi.

Dr Majkl Njutn danas ima 64 godine. Bavi se psihološkim savetovanjem i hipnoterapijom putem koje pomaže ljudima da se sete najranijih potisnutih emocija ili senzacija zbog kojih ne mogu da vode funkcionalne živote. Kako i sam opisuje u svojoj knjizi ,,Putovanje duša“, iako se interesovao za pitanje reinkarancije, to je predstavljalo samo intelektualnu znatiželju sve dok mu nije došao mladić koji se žalio na hronične bolove  na desnoj strani tela koji su ga mučili celog života. Potom mu je Majkl Njutn savetovao da svoj bol opiše jednom slikom, na šta je mladić upotrebio sliku probadanja nožem, ne bi li opisao jačinu bola. Kako je bio tražen izvor te slike, mladić je ubrzo počeo da govori o tome da se nalazi u Prvom svetskom ratu i da je bio ubijen bajonetom u Francuskoj. Glavni razlog zašto se njegova knjiga zove tako kako se zove i razlog zašto ona prikazuje slučajeve života između života je susret sa sredovečnom ženom koja mu je došla sa problemom usamljenosti u društvu. Kada je ušla u duboku hipnozu počela je da govori o stalnoj grupi prijatelja u duhovnom svetu bez kojih se na zemlji oseća usamljeno. Ovim primerima je započet rad regresivnom hipnoterapijom Majkla Njutna, a koji je slikovito prikazan kroz primere u njegovoj knjizi.

Moram da napomenem da vam ova knjiga menja i preispituje sistem verovanja. Možete čak i mučninu da osetite ili da se pokajete što ste uopšte počeli da čitate. Ja sam imala knedlu u grlu dok sam je čitala, ali sam bila istrajna da je pročitam do kraja. Neko vam priča o tome šta se duši dešava nakon smrti kao da vam priča o tome šta se dešava u vašoj omiljenoj seriji, a vi ni čuli ni iskusili; možete samo da verujete. Onda se meša svesni deo mozga koji kaže da su to praznoverja i da neko želi da zaplaši ljude. 

Ali moje pitanje na sve te priče je, pa zašto bi neko plašio ljude pričom o smrti koja dušama donosi mir. Zašto bi neko hteo da uradi nešto loše ljudskom rodu time što govori o bezuslovnoj ljubavi i prihvatanju na onom svetu. Da li je moguće da smo toliko zastrašeni konceptom raja i pakla da nam sve sem toga deluje kao neki koncept ispiranja mozga...

       Mislim da film Matrix lepo opisuje naše stanje svesti. Živimo u vremenu gde je dostupnost informacija tolika da može u istom danu da nas edukuje i da nas ubije. Trebalo bi da smo spremni da donesemo odluku čemu ćemo težiti od ova dva, ali smo sve vreme drogirani svakojakim nadražajima digitalne, prehrambene, farmaceutske industrije i u najboljem slučaju pretvoreni u sunđere koji samo upijaju i proizvode očekivane rezultate. Lično se zapitam da li postoji i duhovna industrija sa ciljem da nas natera da mislimo kako sve znamo, a u stvari je tu da nam usadi još veći strah od onog biblijskog. Naravno, nemam odgovor, niti ga iko ima, jer sve je to samo naša projekcija.

            Biće još reči o ovoj knjizi, ali ono što mi je prvo u planu je razgovor sa drugaricom koja je imala iskustvo sa regresijom, koja je videla svoje prošle živote i pogodite, nije se ničega plašila niti joj je bilo traumatično...

       Ne mogu da garantujem da je knjiga Dr Majkla Njutna šifarnik za duhovni svet, niti mogu da garantujem da je sve tačno, možda se neko od nas gadno tripuje, ali čak i da je tako, bolje da se tripujem na dobro i na mir, nego na mržnju, bedu i večiti pakao. Taj koncept raja i pakla je toliko izlizan da je vreme da ako će već neko da zarađuje na njima, bar ime da im promeni ili bar napravi neki preokret. Čak ni to više nije tabu.

Dakle, raj i pakao, fashion no no.

         A šta je uvek u modi? Pa ono što nosiš u sebi. To nekako uvek nadvlada i najbolju bundu i najskuplje kineske gaće i uvek te natera da se zapitaš ko si i ko bi mogao da budeš...

Šta je to meditacija i kako meditirati?

Ljudi su danas sve više upoznati sa blagodetima meditacije, ako ne praktično, onda teorijski. Međutim, ono čega se svi držimo kada se upuštamo u nešto novo je da što vernije ispratimo pravila ponašanja za vreme nekog procesa ne bismo li što efektnije osetili posledice. Kada ljudi pomenu reč meditacija obično zamislimo nekoga ko žmuri i sedi prekrštenih nogu. Po pravilu taj čovek bi trebalo da bude bez misli. Stvarnost je malo drugačija, s obzirom na trku sa vremenom i buku stanova i zgrada, ali ipak. Način na koji je prikazan proces meditacije je samo RITUAL koji bi vas naveo da lakše uđete u čitav proces. Kao da po pravilu čovek, da bi upoznao nešto skroz prirodno, mora da prođe čitave rituale i sumnje kako bi na kraju uverio sebe da to zaista deluje. RITUAL je znači ulaznica u prostor i vreme gde vi svesno donosite odluku da meditirate. Takav ritual imate i u crkvi i svim religijama. Potrebno je da izgovorite određenu molitvu da biste bili bliži Bogu. Ako Boga posmatramo kao univerzalnu energiju sveopšte ljubavi, onda nam i nije potrebna molitva da je se setimo i podstaknemo. Ona je već u nama. Meditacija je takođe prirodni deo nas samih i nije potreban poseban ritual sedenja i zatvaranja očiju da biste meditirali.

Šta je meditacija?

To je stanje objektivnog posmatranja misli koje se javljaju dok mirujete. Recimo da ste izdvojili 10 minuta vremena da se umirite. Tom odlukom vi započinjete zapravo proces meditacije.

Potom, dok mirujete, kreću misli, poput: ,,jao moram da operem sudove“, ,,jao sada će uskoro deca iz škole“, ,,šta ona misli o meni“, ,,šta će meni ovo“ i slično. 

Ako ste se uznemirili zbog ovih misli znači da ih emotivno doživljavate. Ako pokušate za trenutak da misao-šta će meni ovo- sagledate kao rečenicu koja se pojavila u glavi bez ikakve analize kako i zašto, započinjete objektivno posmatranje ili meditaciju. Meditacija je kao mišić, što ga više vežbate, više će biti jak i otporan na udarce i zamor. Meditacija vam pomaže da budete otporniji na stres, izoštrava čula, jača svesnost o sebi i okruženju. Ako se setite svih radnji u kojima ste zapravo opušteni i ne razmišljate ni o čemu to se takođe zove meditacija. Ako perete sudove, a bez misli ste, vi meditirate. To važi i za zalivanje bašte, šivenje, vežbanje, plesanje, pevanje i razne druge stvari. 

Ali jedna jako bitna razlika koja izdvaja meditaciju i ove aktivnosti je sledeća. Navedenim aktivnostima vi pristupate kao svojim interesovanjima, ili kao obavezama, a meditacija i kao pojam i kao ritual je tu da vas podseti da joj pristupite sa svesnom odlukom objektivnog posmatranja misli. Bolje rečeno, u navedenim aktivnostima posledica pristupanja tim aktivnostima je stanje bez misli ili stanje objektivnog posmatranja misli, dok je u meditaciji to uzrok. Meditacija vas uči da svesno odvojite vreme za svoje misli. A kada vam meditacija postane navika dešavaće se da svakodnevne aktivnosti, obaveze i svoja interesovanja obavljate sa mnogo više svesnosti, do te mere, da ćete biti svesni da ste u stanju bez misli ili ćete biti u stanju da jasno vidite misao u svom umu, na primer, ,,a evo je opet misao da sam uplašena“. Mozak na neki način jasnije definiše misao. Kao da su misli pre meditacije bile samo senke a sada su objekti. 

              Da li meditacija menja život i utiče na slobodnu volju? 

Meditacija je kao usvajanje informacija. Gledajte na to pitanje ovako. Volite Afriku, čitate o njoj, imate mnogo informacija, znate sve što vas interesuje, pa ipak niste otišli nikada u Afriku. Ako izuzmemo u ovoj situaciji novčana pitanja, uvidećemo da je odlazak bilo gde samo vaša slobodna volja, na koju, složićete se znanje o Africi nije uticalo. Ali, čitanje o Africi može da podstakne dodatna interesovanja da iskustveno nešto istražite. Praktikovanje meditacije ne može da vam promeni život iz korena i ne može da utiče na sve vaše odluke, ali može dovoljno da vas osvesti da shvatite kojim životom živite i da li vam je to dovoljno za sreću. Glavni razlog zašto meditacija ne može da vam promeni život je, jer vi to očekujete. Tačnije, svemu što je izvan vas a čemu pridajete sopstvenu snagu ne može da vam promeni život, pa makar to bila i meditacija.

Kako se meditira i da li postoje neka pravila?

Ne postoje pravila. Ja recimo meditiram uz muziku, nakon vežbanja, ležeći. Probala sam da sedim, bolela su me leđa i meni je lakše ovako. Nekada dok meditiram izgovaram reč hvala (u sebi), nekada brojim unazad počev od 100, nekada sam usmerena na tačku između očiju i to uzimam kao tačku fokusa. Nekada jednostavno otvorim oči i gledam u plafon  pokusavajući da što duže zadržim pažnju na jednoj tački koju odaberem. Nekada ćete biti manje opušteni, nekada više, što je opet sasvim okej, bitno je samo da budete istrajni i uporni, sve dok ne osvestite i to, da je u redu da meditacija nekada i ne bude kako ste očekivali. 

Placebo pilula i da li je moguće da promenimo uverenja bez nje

           Razmišljala sam šta bi mi bila tema za novi tekst, imala sam par opcija u vidu, ali nikako nisam kretala sa pisanjem. Sasvim slučajno, sinoć čujem Anu Bučević kako priča na temu naučnih dokaza o tome ko smo zaista i u svom videu pomene Dr. Joe Dispenzu koji govori o placebo efektu. Onda sam pogledala intervju u kojem govori o svojoj knjizi i daje primere ljudi koji su izlečili rak svojim mislima, tačnije uverenjima. Da priča bude dramatičnija, Joe kreće sa primerom nekog čoveka koji je bolovao od raka, rečeno mu je da nema mnogo vremena, pa je doktora zamolio da uradi sve što može kako bi ga održao do Božića, jer je hteo da Božić provede sa svojom porodicom. Nakon Božića došao je kod doktora, proverili su rezultate, raka nije bilo!!! Ali je zato preminuo za nedelju dana. Ovim primerom Joe objašnjava koliko su naša uverenja jaka, i koliko mogu da nas izleče toliko mogu i da nas ubiju. Knjiga putem primera objašnjava fiziologiju uverenja i postavlja jedno važno pitanje: da li sredina oblikuje naša uverenja ili mi našim uverenjima formiramo sredinu kakvu želimo?

       Evo šta kaže vikipedija na temu placeba: ,,Placebo efekat je efekat koji se postiže kada se, prilikom ispitivanja nekog novog farmakološkog preparata u eksperimentalnoj grupi, istovremeno drugoj, kontrolnoj grupi, daje neki medikament sa potpuno neutralnim dejstvom. Efekat poboljšanja zdravstvenog stanja kod kontrolne grupe (placebo efekat), koji je često bolji od efekta primene pravog medikamenta, rezultat je autosugestije i umnogome zavisi od ličnosti učesnika u proceduri.”

            Razlog zašto pilule imaju placebo efekat je zbog činjenice da su ljudi naviknuti na predavanje svoje moći i slobode drugima. Gotovo kao da se razboljevaju od slobode da bi je predali u ruke drugima i onda te iste ljude okrivili da su im oduzeli slobodu. Koncept žrtve podstiče prigovaranje drugoj osobi i osećanje nemanja moći nad svojim životom. Bilo kako bilo, predavali svoju moć ili ne, placebo ima svojih pozitivnih efekata. Po zakonu privlačenja, ovo bi se nazvalo otpuštanjem. I to jeste otpuštanje. Otpuštate svoje stresove, jer znate da će se neko drugi baviti vama, pilula. Dakle, pored otpuštanja imamo i bezuslovnu veru da će se sve rešiti na najbolji mogući način. Ovde sarađuju i svesni i nesvesni um. Razlog zašto izlečenja nekada nisu potpuna, mislim da je zbog toga što neki ljudi imaju različita uverenja o lekovima, neki veruju da je lekove teško naći za neku bolest, a drugi veruju da je lako. Ako dovoljno dugo tražite lek i kažete pacijentu da ste ga dugo tražili, ali da je to pravi lek i pacijent poveruje da je to pravi lek, nema sumnje onda, TO JE PRAVI LEK. Važnost afirmacija u stvaranju placeba je dodatno istraživao Emil Kue u knjizi ,,Kako gospodariti sobom”. Jedan od njegovih primera je bio ovaj sa traženjem leka. Teške bolesnike treba uveriti da je njihov lek jedinstven i da zbog toga ima efekte izlečenja, kako bi na kraju i sami poverovali u to.

Pravo pitanje je, ako govorimo o placebu, kako postići rezultate bez pilula, jedan vid autosugestija jesu afirmacije, druga mogućnost je religija. Iako koncept vere imamo i dok izgovaramo afirmacije i dok se molimo bogu, religiju pominjem upravo iz razloga vere o kojoj sve religije propovedaju. Afirmacije kao takve se više oslanjaju na uverenja. No, bez obzira, vera i uverenja imaju istu mentalnu osnovu. Fokusiranu pažnju na dobre rezultate bez ikakvog vezivanja za ishod. S tim u vezi vera je jedino proverena pilula. Međutim, kada pilula otkaze obično se ne ljutimo na nju, dok se sa Bogom svađamo i zameramo mu. Bili religiozni ili ne, ljudi svoje odlike prepisuje bogovima, a potom ih obožavaju i mrze slično kao i druge ljude. Kako je to interesantno, još od davnih dana imali smo potrebu da izmišljamo bića koja će biti veća od nas i koja bi kontrolisala našu moć, a potom se ljutili na njih kao da su obični ljudi.

Tokom placeba izazvanog pilulom, svesni i nesvesni deo sarađuje, ne treba vam nikakav napor, samo progutate pilulu i rešen problem. Sa druge strane, svesni napor da se izleče pokrece unutrašnje rasprave što često ljudi ne žele, pa se služe brzim rešenjima.

Otuda i potreba da što pre upijemo znanje, što pre zaradimo, što pre potrošimo. Kada bolje razmislite šta god uradili za čim žurimo, opet se nakon toga pojavi nešto drugo za čim žurimo. I nikada se zaista ne opustimo u tom procesu.

Placebo nosi jedan vid prepuštanja procesu života, dakle kada popijete pilulu, vi ste otpustili svoju odgovornost, ujedinili svesno i nesvesno i na kraju, prestali ste da mislite o tome i da se krivite. I kada malo bolje razmislimo krivica i odgovornost postaju glavne boljke savremenog čoveka. Čovek danas treba da bude odgovoran za sve  i ima krivicu za sve i iz tog razloga, lakše mu je da svoju odgovornost preda piluli i nju ili nekog drugog okrivi ako šta krene po zlu. Razlog zašto se loše osećamo zbog odgovornosti koju imamo je što mislimo da nam je nametnuta na način koji nije vezan za naše istinske potrebe nego potrebe drugih ljudi.

Vremenom naravno, kao i sa svim drugim stvarima i svojstvima, kada ste dovoljno dugo u nečemu, postanete to. Ako ste dugo odgovorni za druge, zaboravite na odgovornost prema sebi. Zaboravite do te mere, da sada ako neko traži da uzmete odgovornost sopstvenog života u svoje ruke, vama dođe neobično i stresno i zato je lakše prebaciti krivicu. Ako posmatram potrošačko društvo, krivica dođe nekako najisplativija. Dok se mi međusobno krivimo i samokrivimo, drugi ljudi vode naše živote.

Kako onda rešiti sve ove izazove, a bez korišćenja pilula bilo pravih ili placebo. Odgovor je: apstinencijom.

 Navikli smo na pregršt dijeta, 2 banane po obroku, jer tako dijeta kaže, i na kraju nedelje imate 5 kg manje; ali već sledeće nedelje bićete naduti kao da imate 10 kg više, jer ste se u međuvremenu prejedali, krivili što ste se prejedali i opet, prejedali se zbog toga. Tako i sa mislima, i frkom trkom da se reše sva životna pitanja za nedelju dana.

Kao što postoji zavisnost od čokolade, tako postoji i zavisnost od loših misli.

Jedan od razloga zašto smo svi mi čoko narkomani, pogotovo žene je što je majčino mleko slatko i zbog toga imamo potrebu da tokom života unosimo hranu koja će nas podsećati na taj ukus. O ovome je govorio Vlado Ilić, sistemski terapeut i malo detaljnije pojasnio mehanizam slatkiša u emisiji ,,Dobro jutro Srbijo”.

Ovde bi bio kraj našim mukama, međutim pojava kojekakvih fabričkih slatkiša, poput milke, jafe, napolitanke pojačale su veštačkim putem našu prirodnu potrebu i tako stvorile zavisnost. O tome takođe možete čuti od Vlada Ilića. Suština je da je potreba za slatkim prirodna stvar, ali je pojačavaju aditivima i stvaraju zavisnost koja nas dovodi do neodgovornog načina ponašanja prema svom telu iako smo svesni šta stavljamo u sebe.

Drugi primer sasvim prirodnog ponašanja je evolucijski; čovek je bio pod stresom, morao je da nalazi hranu za svoju porodicu i sebe, istovremeno spašavajući živu glavu od kojekavih životinja. Iz ovog razloga nam dođe normalno da prvo imamo negativne misli. Medijska pažnja usmerena na nasilje, seksualne scene, romantične i bajkovite prikaze života sa sve kriterijumima savršene žene ili muškarca pojačavaju loše misli. Kao što postoje pojačivači šećera, tako postoje pojačivači misli. Zavisnici od čokolade, droge, cigara, alkohola, negativnih misli imaju sličan obrazac ponašanja. Telo zavisnika pokreće poseban hemijski proces koji ima potrebu da podstakne određeno ponašanje i zadovolji se na određeni način.

Apstinencija od slatkiša, znači da ih ne jedete, pri tome ne mislim na zdrave, već na veštačke šećere koji zavisnost izazivaju. Apstinencija od misli znači da ne rovarite po njima, budući da ih se ne možete nikada u potpunosti rešiti. Možete izgovoriti negativnu misao naglas kako biste je eventualno ozvaničili, ali nakon toga ne treba dalje rovariti. Apstinencija je proces, zahteva napor, nema trenutni efekat. Pilula je trenutak, ne zahteva napor, ima trenutni efekat. Suzdržavanje od bilo kakvog oblika razornog ponašanja može vam promeniti čitavu fiziologiju tela, a samim tim i emocije i vibraciju i realnost.

U toku formiranja novog obrasca ponašanja može se javiti strah da se vratimo na staro ponašanje. Ali, ako se trudite na primer, da ne istražujete svoje misli već samo da ih detektujete, na kraju ćete biti na takvom nivou svesti gde strah od vraćanja na staro ponašanje neće postojati uopšte, s obzirom da vam ni strah ni staro ponašanje više ne služe i ne donose rezultate.

         Mislim da nismo još na tom nivou razvoja na kome možemo da stvorimo brze efekte kao što to može uverenje o piluli, ali svakako odricanje od onih stvari koje nam ne služe, plus istrajnost u njima mogu da dovedu do istih i boljih rezultata. Pilula ponudi rešenje, ali nikada ne osvesti naš potencijal i moć isceljenja, svesnim radom to možemo da naučimo i osvestimo ko zapravo jesmo kao živa bića i kako možemo pomoći jedni drugima. GMO pilula nije isto što i prirodno uzgajana svest. Mislite o tome. :)

Linkovi:

Ana Bučević, Znanstveni dokazi ko smo zaista: https://www.youtube.com/watch?v=_MkF2S8vVag

Placebo efekat, The placebo effect: Healing bu thought alone: https://www.youtube.com/watch?v=hSdbrqdgKUE

Vlado Ilić, Želja za slatkišima: https://www.youtube.com/watch?v=wK0IZYe41Rc

Anksioznost i Nova Svest (odluka, patnja, kajanje, Bog)

Danas sam po drugi put pročitala na nekom blogu kako su istraživanja pokazala da većina ljudi koji su predstavnici Nove Svesti su anksiozni i da imaju mnogo osetljiviji mentalni sklop u odnosu na druge ljude, kao i to da su skloni traumatičnim iskustvima. Sebe smatram osobom koja podržava filozofiju Nove Svesti, pa sam se posle tog pročitanog teksta zapitala, da li svi mi koji podržavamo tu filozofiju imamo zaista neki traumatični gen pri percepciji stvarnosti? Da li je sa svetom sve u redu i ne treba ga menjati? Ko je tu anksiozan, ko traumatičan? Svi smo se pretvorili u vidovnjake, astrologe, terapeute i motivacione govornike, ne zna se više ko je ko.

Dobro poznat rečnik svih spiritualnih termina a koji se svodi, na duh, duša, telo, um, ego može da upotrebljava svako na svoj način i uvek će imati podjednako smisla. Ne mogu da kažem, zaista zvuči primamljivo biti deo nekog novog pokreta delom i zbog toga što kada pišete o tome ili pričate ne raspolažete sa mnogo materijala osim sa metafizičkim pojavama koje mogu biti protumačene na hiljadu načina i svaki je istinit, pa se vaša istina ne dovodi u pitanje. Šta god da je po sredi postoje ljudi koji žele nešto da menjaju i koji ne žele ništa da menjaju. I naravno da postoje nijasne, ali grubo govoreći, svako od nas veruje da je u pravu; ono čega nam manjka je prihvatanje druge osobe da je u pravu. Lično verujem da sve za šta ste se ikada držali je samo pozadina kojom opravdavate trenutne stavove. Ja mogu da koristim kao pozadinu svojih stavova mikser za kolače kako bih dokazala da su moji stavovi promenljivi. Sve na svetu ima svoju vezu. Ono što tu vezu stvara jeste vaša lična pojava, a što uključuje sve vaše, emocije, misli, iskustva.

Mogu da kažem da sam jako frustrirana, anksiozna i traumatična, te se krijem iza Nove Svesti. I to zaista može da bude istina. Ali da biste to videli kao istinu moram da je dokažem na neki način. Dokaz te filozofije bi bila moja dela, a dela čine namere, volja i odgovornost.

 Ne sumnjam da ima mnogo motivacionih govornika koji nemaju za cilj da motivišu ljude nego da zarade, i moguće da se mogu okarakterisati kao ljudi željni pažnje i kako istraživanja kažu, anksiozni; mislim da nismo pozvani da sudimo, to što su nam ciljevi različiti, ne znači da je jedan dobar a drugi ne, činjenica je da takve sudove imamo često i o sebi, i o drugima. Ima sa druge strane toliko ljudi, a koji su u Novoj Svesti koji svakodnevno inspirišu ljude, uče ih, motivišu, saosećaju se sa njima. Nije do filozofije, nego je do ljudi. Moram još i da napomenem, a u skladu je sa pričom, da bez obzira na genetsku predispoziciju, vaspitanje, vi i dalje možete da izaberete da li ćete da budete srećni ili tužni. Možete da imate genetsku predispoziciju da ne budete gadljivi na krv, da budete bezosećajni i hladni, ali vaš izbor je da li ćete biti hirurg ili serijski ubica.

 Nova Svest uči da se sve dešava sa razlogom, da ljudi namerno biraju neke situacije pa čak i one jako stresne ne bi li naučili neku lekciju. Tačnije, ne postoje dobri i loši izbori. Šta god odlučili, vi ste celi u tome, nije vam glava ostala na jednoj odluci, a noga na drugoj. A kada ste celi u odluci, vremenom postanete misaono i emocionalno usklađeni sa njom. Sada se naravno pitate, pa kada smo celi u odluci, kako to onda da se kajemo. Kajanje vidim kao poseban oblik ponašanja, naučenog ponašanja i nekako verujem da šta god odlučili da ako ste skloni kajanju, vi ćete se uvek kajati i da nema tog izbora koji će vas usrećiti. Da napomenem, nije da je nemoguće kajati se ili osetiti bilo koju emociju, poput stida, tuge, ljubomore, ali ono što pravi razliku među ljudima je koliko dugo ostaju vezani za misao ili emociju.

Naravno, logički se nameće pitanje vremena. Koliko čovek treba da pati, a da to bude zdrava tuga. To je individualna stvar, ako ste svesni situacije, ali niste svesni svojih emocija ili iz nekog razloga ne prihvatate situaciju ili emocije, vreme tugovanja je verovatno duže; u slučaju da ste svesni da vas nešto boli i da ste svesni da više ne možete da učinite od onoga što već jeste, pretpostavljam da je vreme tugovanja kraće.

Zapravo ja sam za to da uvek date sve od sebe i prihvatite šta god da vam dođe. Da ste mogli bolje, uradili biste bolje. Osim toga, univerzum vam nikada ne daje ono što ne možete da podnesete, tako da vreme tugovanja je kod nekoga duže kod nekoga kraće.

A na koji način ćete tugovati zavisi od toga kako vidite tu ranu. Rane, obično ove dublje, ozbiljnije rane na telu se previjaju, čiste, stavljaju se zavoji, potrebna je pomoć drugih ljudi, tako da ne vidim zašto bi čovek dok duševno pati, bio on svestan ili ne svoje rane, krvario bez ikakve pomoći. Danas postoji pregršt metoda za rad na sebi, odete na internet, kao na pijacu, i nađete šta god želite za svoju dušu. Zašto ne koristiti tu prednost i pomoći svom oporavku.

 Naravno, lakše reći nego učiniti. Osim da nekoga dobronamerno posavetujem, zaista ne očekujem da osoba prihvati savet, jer kako se neko oseća zna samo on, i imam duboko poštovanje prema tome. I sama sam bila u situacijama u kojima sam svesno i namerno birala da se osećam loše, iz nekog inata, prkosa, ne znam ni ja. Tada nisam htela savete, čak bih se ljutila, jer ja najbolje znam. I istina je, svako najbolje zna za sebe šta mu je potrebno. Ono što mi je možda olakšavajuća okolnost bila, je činjenica da dok sam se ljutila, sve vreme sam imala taj glas u sebi: ,,Aha, Ana, vidi, izabrala si sada da se nerviraš”; i nervirala sam se i dalje, uprkos tom glasu no trajalo je mnogo kraće nego pre.

 Većinu ovih utešnih stvari i inspirišućih poruka jesam naučila iz Nove Svesti, one su se uklopile sa mojim načinom razmišljanja. Možda nekome to ne odgovara, možda drugog čoveka matematika čini boljim, nekoga čini njegova pekara, i u hlebu vidi smisao života. Mislim da smo svi sposobni za najuzvišenije stvari, ali ih dokazujemo na različite načine.

Istraživanje sa ciljem da dokažeš neku hipotezu jeste jednako verovanju da ono u šta gledaš, na kraju ćeš i videti, osim ako ne ulaziš u proces otvorenog uma, spreman da ti se promeni i hipoteza i istraživanje. Uzeću za tačno to što su rekla istraživanja da većina ljudi Nove Svesti jesu ljudi osetljivi na svoju okolinu, razdražljivi i previše slabi emotivno. Recimo da je to grupa ljudi koji jesu anksiozni. Nije li interesantno to što su oni prepoznali da su anksiozni, pa počeli da traže metode za rad na sebi? I nije li interesantno da to što su naučili žele sada da podele sa drugima, jer misle da mogu da pomognu?

Gledajući vreme u kome živimo, svima nama fali daska, e sada ima onih koji super funkcionišu bez te daske, ima onih kojima fali daska, ali ih mrze da traže drugu, ima onih koji je traže i ima onih koji traže daske i za druge. Dakle, nijedno istraživanje ne može dovoljno dobro da prikaže nameru pojedinca u korišćenju bilo kakvog koncepta, bilo da je to politika, ekonomija, astrologija, pedagogija i slično.

Napomenuh u gornjem delu teksta, da jedino dela mogu govoriti o nameri, no ako čovek ima dobru nameru, a stalno izaziva bol drugima znači da mu namera i nije više tako dobra. Faktički, u odnosu na druge ljude, imate mogućnost samo jednom da imate dobru nameru i da nekome zadate bol. I ta namera nema veze ni sa hrišćanstvom, ni sa budizmom, niti sa bilo čim na svetu, ima jedino veze sa tim kako koristite neku teoriju u iskazivanju stavova.

Što se ideje Boga tiče, ja verujem u Boga, ali sumnjam u ljudsko poimanje Boga.

To moje verovanje, možda može da bude inspirisano filozofijom Nove Svesti, ali nikako ne može da bude dokazivo istom.

     Da završim rečenicom iz filma Mr Nobody: ,,Each of these lives is the right one! Every path is the right path. Everything could have been anything else and it would have just as much meaning.“

Prevod u kontekstu filma: ,,Svaki izbor je pravi izbor. Svaka staza je dobra staza. Sve ovo je moglo biti i drugačije i isto tako bi imalo smisla.“

DP4 Metoda samopomoći (kako se izboriti sa neprijatnim mislima i emocijama)

Ova metoda je slična EFT-u (emotional freedom tehniques) o čijem ću sistemu funkcionisanja pisati nešto kasnije. Uobičajno je da eft obuhvata više tačaka sa kojima se radi, kao i određene obrasce rečenica koje služe kako bi se jasnije definisale neprijatne emocije. Podjednako su delotvorne obe metode, na vama je da odlučite koja je funkcionalnija.

DP 4 Metoda je jedna od mnogobrojnih metoda energetske psihologije, neki je još nazivaju spiritualnom metodom Autor metode je Živorad Mihajlović Slavinski. Značenje skraćenice dolazi od naziva ,,deep peat 4th protocol“; gde je PEAT - psihoenеrgetska aurotehnologija, a 4 se odnosi na četiri elementa te metode: mentalna slika, misao, emocija i telesna senzacija. Ova metoda je dobra za praktičan rad sa stresnim situacijama, strahovima, fobijama, anksioznostima, panikom, ljubomorom, nesanicom, depresijom, prejedanjem i sl.

Pre nego počnemo da koristimo bilo koju metodu za rad na sebi, pogotovo one metode koje zahtevaju određenu stimulaciju tačaka na glavi, treba videti kako to funkcionišu leva i desna hemisfera mozga.

Desna hemisfera je zadužena za sadašnji trenutak, ona je vezana za mirise, ukuse, dodire, zvukove, zadužena je za kreativnost, intuiciju, talenat za muziku i slično i što je posebno bitno, desna hemisfera je zadužena za naša uverenja i verovanja.

Leva hemisfera je ona koja upravlja jezikom, objektivnošću, pravilima, rezonovanjem, brojevima, analizom i odnosi se na prošlost i budućnost. Dakle, šta ona zapravo radi, ona na jedan analitačan i metodičan način izdvaja sitne detalje iz naše sadašnjosti i potom ih kategorizuje u određene delove naše prošlosti dok neke projektuje na budućnost. Što se govornog aparata tiče, evolucijski on se brže razvijao kod žena, nego kod muškaraca, takođe, žene su bile te koje su pazile na decu i brinule se o porodici, na kraju, žene su najviše bile upućene jedne na druge. S tim u vezi nije teško zaključiti da su žene naprednije u čitanju neverbalnih znakova tela, ali isto tako, zbog govornog aparata i aktivnije leve hemisfere mozga, i više usmerene ka prošlosti i ka budućnosti. Bez obzira na ovaj podatak, oba pola su podjednako izložena stresu samo što su njihovi načini definisanja problema drugačiji.

Kao što nam je poznato, obe hemisfere su ukrštene, te leva hemisfera upravlja desnom stranom tela, a desna hemisfera upravlja levom stranom tela. Jedan od načina da podstaknete rad hemisfera je da stimulišete tačke sa leve, odnosno desne strane tela. Sa tim u vezi je i  primena ove metode, a ona se tiče aktivacije mentalnih slika i ublažavanja polariteta koje imamo u vezi sa određenim problemom.

Kada imate neki problem ili kada se prisećate neke traumatične ili neprijatne situacije, vi najpre aktivirate sliku ili misao o situaciji, a potom imate emociju i određenu telesnu senzaciju. Šta god da proživljavate bilo to prošli događaj ili mentalna slika budućnosti, činjenica je da to proživljavate u sadašnjem trenutka. Hemisfera koja je zadužena za sadašnji trenutak i mentalne slike, kao i za uverenja i verovanja je desna hemisfera. Da bi se ona aktivirala, potrebno je stimulisati levu stranu tela.

Postupak:

Stavite dva prsta na levu tačku glave, tačnije, na početak leve obrve(bliže nosu), možete udahnuti i izdahnuti duboko, i situaciju koju trenutno doživljavate na određeni način definišete u 4 elementa. Dakle, vi videte sliku da vam neko krade novčanik, to je mentalna slika ili mentalni zapis neke situacije, zamrznuti momenat. Emocija koju na primer osećate u vezi sa tom situacijom je strah. Misao je: ,,Jao uzeo mi je sva dokumenta“ i telesna senzacija je na primer bol u stomaku. Možete ove stvari definisati naglas, a možete i kroz unutrašnji govor, kako vam više odgovara.

            Kada ste zadovoljni definisanjem određene situacije, prebacujete ruku na desnu obrvu, bliže nosu, blago pritiskate tu tačku sa ciljem da sada stimulišete levu hemisferu. Dok su vam prsti na desnoj obrvi vaš zadatak je da se prisetite neke situacije koja vam je bila jako prijatna ili sadašnjeg trenutka u kome ste (ako vam je teško da se setite bilo čega prijatnog); usmerite pažnju na sadašnju situaciju, potpuno svesno, obratite pažnju na disanje, na predmete oko sebe, na ljude, bilo šta što vas okružuje(zapamtite šta god da proživljavate iz prošlosti, vi tо doživljavate u sadašnjem trenutku a što vas sprečava da zapravo osetite sadašnji trenutak; vi možete biti sa svojom decom na moru, ali da budete veoma frustrirani, jer mislite o tome kako nikada nemate slobodnog vremena; upravo taj strah vas odvlači da osetite sadašnji trenutak, a to su vaša deca, more, vazduh, pesak, sunce, šta god).

Kada usmerite potpuno pažnju, definišite mentalnu sliku, misao, emociju i telesnu senzaciju tog trenutka. Dakle, vidim ljude kako šetaju ulicom i to je mentalna slika sadašnjeg trenutka, misao je: ,,sada pokušavam da budem prisutna u sadašnjem trenutku“, emocija je na primer smirivanje, manje neprijatnosti i telesna senzacija, toplota u rukama. Da napomenem: ako uzrujani pokušavate da doživite mir u sadašnjoj situaciji to verovatno neće ići, umesto toga, možda je najbolje da definišite trenutno osećanje, osećam se manje neprijatno ili nisam toliko besna i slično, jer je cilj da se smirujete postepeno, kako bi izjednačavanje energija obe hemisfere bilo kvalitetnije.

Kada završite postupak na desnoj strani, ponovo se vratite na levu stranu i ponovite proces i mentalne slike, emocije, misli i telesne senzacije koje vas vraćaju na naprijatnu sitauciju. Nakon toga se vratite opet na desnu stranu i ponovite slike, emocije, senzacije i misli koje vas povezuju sa sadašnjim trenutkom i tako naizmenično koliko god puta da je potrebno.

Na kraju ćete postići opuštenost mišića, veći uvid u svoje misli i stresnu situaciju koja vas je uznemiravala. Vremenom na ovaj način stičete dublji uvid u svoje nesvesno, tačnije postajete objektivni posmatrač mentalnih slika koje kada se i budu pojavljivale u vezi sa nekim situacijama, bićete u mogućnosti da kontrolišete. Putem ove metode vi preuzimate kontrolu nad svojim životom i nad svojim mislima.

Takođe, pred kraj, još jedan savet kada ste usred konflikta; najbolje je odmah se povući, jer nivo kortizola, tačnije hormona stresa raste i što se više svađate, više ste uznemireniji, osim toga ne verujem da će iko od osoba u sukobu popustiti. Kada se povučete, kako ste i dalje pod stresom, udahnite duboko i zadržite vazduh pola minuta ili manje, ako vam prija, a možete i više puta po 5 sekundi. Ovim usporavate rad srca i samim tim osvešćujete disanje. Kada ne dišete, najbolje znate da ste u sadašnjem trenutku, tada zaboravljate na konflikt, jer želite da spasite sopstveni život (dakle, instinkt i impuls vam mogu pomoći da se vratite u sadašnjost). Kada vam se otkucaji srca uspore, pokušajte da dišete duboko, da biste uneli što više kiseonika, jer kiseonik osvežava mozak a samim tim doprinosi racionalizaciji odluka. Kada smo besni, plitko dišemo i nemamo dovoljno kiseonika, duboko disanje sa druge strane omogućava da budemo svesniji situacije. Ako vas  i ovo ne umiruje, umijte se hladnom vodom, jer to takođe snižava krvni pritisak i osvežava nervni sistem.

Tek kada ste potpuno smireni, krenite sa radom na ovoj metodi i naravno, javite mi rezultate. :)

Izvori:

http://sr.vladimirstojakovic.com/dp4.html
http://www.kreirajzivot.rs/index.php/tekstovi/spiritualna-tehnologija/item/143-uklanjanje-trauma-fobija-integracija-senke-i-spiritualno-inzenjerstvo-metod-dp-4

http://www.monnamagazin.me/index.php/spirit-living/1527-sta-je-peat-metoda

http://daringtolivefully.com/jill-bolte-taylor

http://www.planetazdravlja.com/zanimljivosti-ljudskog-mozga/

Tri ključna testa u prosecu vežbanja tela i duha

            Najbolji način da osvestite sadašnji trenutak je da vežbate telo, drugi način je meditacija. Pre no što krenem da pišem o važnosti vežbanja, ukratko ću reći nešto o odluci da vežbate.

Glavni razlog vežbanja je mršavljenje i potreba da imate mišiće iz časopisa. Naravno, kao i svaka spoljašnja motivacija vremenom bude testirana; koliko ste uporni u tome što radite. I sem ako vam nije cilj da se celog života upoređujete i izgledate mršavo, onda je velika verovatnoća da  ćete se uskoro umoriti i nećete više videti smisao u tome. Kada sam počinjala sa vežbanjem, ovo mi je bio glavni cilj i nije prošlo mnogo vremena, ja sam se razočarala u vežbanje, u sebe, u svoje telo. Pokušavala sam još mnogo puta nakon toga i uvek se završavalo dosadom i zaključkom da to nije za mene, pogotovo joga koju sam tada vežbala bez ikakvog razmišljanja.

             Suština je da su vežbe za svakoga ko ima telo. Dakle, to je odlična vest. Druga odlična vest je da ne morate da radite samo jogu, zaista, postoji mnogo načina da se pokrenete, bilo da je to šetnja, ples, kopanje bašte, trčanje i slično. Svako može da radi vežbe i svako može da izabere svoj način.

Bitan je cilj vežbanja: za šta vam služi vežbanje, da biste smršali, otišli na svadbu kod rođaka sa 10 kg manje, da biste imali mišiće kao neko iz časopisa, da biste se osećali lepo nakon vežbanja i sl.. Svakako, nakon vežbanja se uvek osećate bolje, ali ako zanemarite dobrobiti toga zarad spoljnog cilja ne garantujem istrajnost u vežbanju. Cilj znači mora da bude VAMA smislen, jer jedino tako ćete moći sebe da motivišete.

Nakon početnog zanosa motivacija opada, postoji dakle želja sa vežbanjem, ali  sve češće hvatate sebe kako nemate vremena za bilo šta nalik tome. Ovo je neki prvi test motivacije, dosada je dobar način da proverite ima li smisla to što radite. I ne mislim samo na vežbe, već i na posao, ljubav, šta god. Ovde dosta ljudi odustane i mislim da je to odlična stvar, jer dobiju uvid u to šta žele. Odustajanje je aktivna meditacija, povlačenjem birate da učite još malo o sebi. Posle mnogo odustajanja, konačno sam shvatila da ja vežbam da bih se osećala bolje i da bi mi meditacija bila kvalitetnija, to je došlo prirodno i učvrstilo se kao princip u mojoj svesti. Zato kažem, odustajanje je dobar metod pripremanja terena za nadolazeću misao koja će se učvrstiti u vašoj svesti.

Sledeća dva testa se međusobno prepliću i zavise od osobe do osobe. U mom slučaju je prvo išao test kreativnosti. Posle nekog vremena vežbanja istih pokreta, sve mi je postalo dosadno, telo se naviklo na iste vežbe, nisu više imale efekta, radila sam ih mehanički. Dakle ovaj test govori o tome koliko ste kreativni u pronalaženju nove vežbe ili bar nove organizacije starih vežbi; nekada je dovoljno da samo promenite raspored vežbanja i bićete više fokusirani na to što radite. Potrebno je da stalno budete u stanju radoznalosti i otkrivate granice tela i duha. Jednom uspostavljene granice nisu jedine. U vezi sa ovim primetih kod svih nas dve tendencije, prva se odnosi na menjanje, a druga na zadržavanje. Imamo potrebu da se čvrsto držimo jednog jedinog kolača i isto tako potrebu da svaki put ima drugačiji ukus i ako može, da ga neko drugi napravi. Drugi test traži da idete izvan sebe i otkrivate nove vežbe.

Treći test je istrajnost, a odnosi se na prioritete. Sada već znate kako funkcionišete, ostaje vam organizacija dana tako da imate vremena za sebe i svoje telo. Istrajnost se često vidi u sposobnosti prilagođavanja različitim promenama. Do ovoga zaključka sam došla dok sam vežbala u sobičku gde nisi mogao ni nogu normalno da pomeriš koliko je bilo skučeno. U tim trenucima sam videla koliko sam POSTALA prilagodljiva na zahteve sredine, a da ipak ostvarujem svoj cilj. Kažem postala, jer kao i sve drugo, prilagodljivost se vežba. Ovo je bila prilagodljivost na sredinski faktor; postoji i prilagodljivost na uverenja o svom telu da jedna vežba MORA da se izvodi na jedan način u datom vremenskom periodu.

Ovo znači da ćete nekada biti umorni, puni slatkiša i nezdrave hrane sa ulice i telo će se umoriti. Vežbanje pod ovim uslovima će zahtevati modifikaciju i disanja i načina izvođenja vežbi. Zato, nemojte da budete ljuti, ako ne možete svaki put da uradite IDEALNO 30 čučnjeva i 20 sklekova. Sem ako vam se toliko spava da ne možete da stojite, uvek postoji 10-15 minuta vremena gde možete malo da se protegnete, prošetate i slično. Negde sam pročitala da tada kada vam se najmanje vežba da je telu najpotrebnija aktivnost i svaki put kada sam vežbala uprkos telesnoj neprijatnosti, osećala sam se bolje. Ovo nije siljenje, vas niko ne tera da dižete tegove, jednostavno, prilagodite vežbe sebi i trenutku. Vremenom na ovaj način jačate volju ne samo u procesu vežbanja, već i u svakodnevnom životu.

Dešavaće se da vam život ponudi ne baš tako prijatan dan ili nedelju, prilagođavanje i telesno i duhovno takvom danu ili takvim danima će biti slično prilagođavanju vežbama kada vam se one najmanje rade. I svi ovi principi i testovi se mogu primeniti na duhovni život, jer da biste upoznali sebe i radili na sebi, bićete u mogućnosti da ,,radite“ sa uzbuđenjem, dosadom, nedostatkom ideja, istrajnošću, voljom i svi su podjednako bitni elementi za ostvarivanje cilja.

    Dokle god ste vezani za cilj, a ne za stvari i ljude, imaćete mogućnost da napredujete. I da ne budem pogrešno shvaćena, ne mislim da treba da povređujemo druge ljude, iskorišćavamo i nanosimo zlo u bilo kom pogledu zarad tamo nekog cilja. Ako imamo potrebu to da radimo, ili ne vidimo jasno cilj ili ne vidimo jasno sebe u odnosu na cilj i druge ljude. Ko god krivi druge zarad neostvarenosti svog cilja je fokusiran na druge ljude, nije na cilj. Da biste bili uspešni (uspeh ne mora da bude društveno priznat položaj, može biti uspeh u odnosu na to koliko smo bili istrajni u svojoj zamisli; to može biti kuvanje ručka, sređivanje stana, čitanje knjige, vežbanje, šta god) nisu vam u biti  potrebni drugi ljudi. Oni svakako mogu da vam pomognu, ali ne shvatajte suviše lično ni ako vam odmažu.

Stvari se dešavaju sa razlogom i to sa VAŠIM razlogom.

Ako ste uznemireni i imate poteškoće sa disanjem - pratite sliku

Uvodna reč

      Razlog pisanja bloga je moja potreba da priđem ljudima i da im prikažem duhovnost kao nešto što se maže na hleb. To znači da želim da pišem o praktičnim aspektima ove nove svesti. Želim da pišem o zamkama u koje često upadamo i  o svakodnevnim problemima. Nisu to ni problemi, više ustaljeni obrasci ponašanja koji se ponavljaju iznova i iznova bez obzira na sve ikada pročitane duhovne knjige i lajf kouč treninge. Seminari i knjige jesu funkcionalni, ali samo dok je prisustvo na njima smisleno. Kada se na kraju seminara izlaktaš sa svima (boreći se za potpis autora kao za promo notes na sajmu obrazovanja) i na kraju ti lajf kouč potpiše knjigu, odeš kući i staviš trofej na policu, pa opet sve iznova.

         Pored instant turske kafe i instant supe i brze hrane, dođe nam normalno da posle jedne knjige postanemo duhovni, no obično nije tako, već posle prvog odušveljenja nekom knjigom i primene tih principa čitav jedan dan, život u vidu šalterske službenice vas podseti da ipak još malo treba da poradite na svom ponašanju. Nakon toga ste skrhani i obeshrabreni sve dok ne pročitate nešto novo što se zaista čini dobrom metodom za menjanje života. Ipak, nijedna knjiga ne može da odluči mesto vas, nijedan seminar, nijedan motivacioni govornik, odluku donosite sami i sami stojite iza svojih posledica. Možda deluje tako da imate mnogo ljudi oko sebe, ali je činjenica da svoje emocije i svoje izazove proživljavate sami. 

         Definitivno sam za to da se iznova i iznova trudite dok radite na sebi. Tačnije, ako vam je stalo do toga da promenite svoje ponašanje, a to ne umete donošenjem jedne odluke nego traganjem za novim knjigama, verujte doći će i taj dan kada će biti dovoljna samo jedna rečenica da vas osvesti. Opet, mislim da ni ovo nije neki fenomen, već kulminacija svih pročitanih sadržaja do sada. Vaša svest je toliko nesvesno oblikovana da joj je često potrebna jedna rečenica da je osvesti. To se svima dešava bez izuzetka, bilo da se bavite pedagogijom, psihoterapijom, astrologijom, regresivnom hipnoterapijom, pranjem sudova, ako ste dovoljni istrajni u tome da će vam baš to pomoći, na kraju će tako i biti.

         Poznavajući sebe s početka priče kada sam gutala knjige o samopomoći kada bih pročitala nešto tako tipa, ti preuzimaš odgovornost, ti si moćan, bilo bi mi smešno, pošto ne samo što nisam razumela, nisam verovala da mogu u tome da pišu, izgledalo je kao da su to zapravo doživeli, a ja to nisam, pa šta nije u redu sa mnom.

         Često ću se vraćati na ovu ideju ,,šta nije u redu sa mnom"; ona se često pojavljuje kao frustracija na zahteve nove svesti. Dakle, ako ne vežbaš, nešto nije u redu sa tobom. Ako se i dalje bojiš da doneseš odluku nešto nije u redu sa tobom. Ako nisi motivacioni govornik, nešto nije u redu sa tobom. Ako si i dalje uplašen, nešto nije u redu sa tobom. I tako u nedogled. Zbog razvoja nove svesti, mislim da su se ljudi podelili u tri kategorije, na ljude koji se time zaista bave, ljude koji su odmah završili kurs Lujze Hej, napisali knjigu i pričaju svima da treba da preuzmu odgovornost nad svojim životom i treća grupa bi obuhvatala sve ostale koji nisu zainteresovani za novu svest i u principu, zabole ih. Nije bitno kojoj grupi pripadate, ali ako već želite da radite na sebi, odmah da kažem nema teorije da ćete odmah biti zen nakon jednog seminara. 

         Moja je želja da ljudima pomognem, da ih pre svega umirim da je na kraju dana sve u redu, da ne moraju da budu neko i nešto i da je sasvim u redu da budu i ljuti i ljubomorni, dokle god ih to ne drži narednih meseci, godina. Takođe, pisaću i o nekim praktičnim stvarima koje su meni pomogle da se osećam bolje i da o sebi mislim na pozitivniji način kao i nekim rešenjima do kojih sam sama došla. Tu su i zamke koje spomenuh s početka, tj. kako da ne nasedaš na ideju da si zen majstor. A javljaće se i ta ideja, kao i mnogi drugi ego tripovi, što je opet okej. Pisaću o ljudima koji su meni lično uneli mir i pomogli mi da shvatim sebe bolje kao čoveka sa određenim prednostima i izazovima. 

          Radite na stvarima koje vas bole, istežite ih. Ego je kao mišić, uvek je uz vas, ali da bi bio fleksibilan, morate ga stalno tegliti i uvek će biti još toga za otpuštanje, zato ne žurite da rešite sve probleme odjednom. Druga stvar, kada vas nešto muči, obično prikupljate informacije kako da rešite to. Na taj način, učite, možda ne svesno, ali učite. Dok rešavate neke lekcije, vi i učite i širite se van poznatih okvira svesti. Dakle, učite o sebi i teglite svoj ego.